Скупљали смо добровољце… Саставили смо одбор од првих људи у земљи, писали прогласе народу, издавали расписе јавне и тајне, разбијали главу кога ћемо за вођу да им одредимо, поручили чак и заставу за 1.200 динара и —
И ништа. Руска влада јуче је јавила нашој влади, да не може примати наше добровољце, да их већ и сувише код куће има, да ће их можда доцније примити, ако се потреба укаже: засад захваљује лепо.
Пренеражен, запрепашћен, огорчен питао се јуче наш свет зашто је то и како је то било, како је могло да буде. Поносити смо били што руска браћа само наше и бугарске добровољце примају, гледали смо у томе знак особите пажње спрам нас, а сад, после ове изјаве руске владе, осећали смо се увређени. Знали смо и пре и знамо још, да Русији није потребна наша помоћ; хтели смо само да покажемо, да је добра воља ту, да смо ради да јој помогнемо, да се осећамо солидарни са њом; знали смо увек, да ће и без нас моћи да изађе на крај с Јапаном, каогод што знамо да је и оно обећање, да ће примити наше добровољце доцније, ако се потреба укаже, само обична формула учтивости, јер се та потреба, стварна потреба, никада одиста указати неће.
Сви они, којима је словенска солидарност непријатна и опасна, ликоваће сада злурадо; казаће: велики северни медвед није хтео да прими помоћ коју му је хтело да укаже његово кученце, рођак његов. Ликоваће, а ми их нећемо моћи у томе спречити, мораћемо трпети све.
Само једно можемо да учинимо: да пронађемо ко је крив за сву ту нашу срамоту и да га осудимо. А то није тешко, само треба бити искрен.
Пре извесног времена појавио се и у нашим и у страним новинама у исти мах један телеграм из Петрограда, у којем се јављало да је руски цар одбио све добровољце, који су му се нудили из свих делова света, само је пристао, да се састави једна југословенска добровољачка легија у којој би било Срба и Бугара, од сваких по пет стотина. Одакле је поникао тај телеграм, није нам познато; из званичних руских кругова свакако није. Ускоро после тога, појавио се у Београду г. Табурно, руски новинар, који је одмах с нашом владом почео преговоре о састављању добровољачке легије. Он никаквога пуномоћства за то није имао; како се наша влада у то могла упуштати апсолутно је необјашњива ствар. С наивношћу која подсећа на министровање г. Алексе Јовановића, она је одмах примила све за готове паре. Међутим могла је да се обавести, да је само хтела. Ми знамо на пример, да се пре кратког времена г. Никола Пашић, у разговору с руским отправником послова, дотакао тога питања и да му је г. Муравјов том приликом казао, да он нема од своје владе никаквих званичних извештаја о примању српских добровољаца у руску војску. Да је био пажљив, г. Пашић би одмах разумео тај миг и учинио све, да се ове непријатности за времена отклоне. Али то, што би сваком другом било довољно, њему није било довољно. Он је мирне душе пустио да се на скупљању добровољаца и даље ради, надајући се ваљда да руска влада неће у последњем часу одбити српску понуду, него да ће прећутно пристати на њу.
На жалост није тако било. Руска влада је јуче званично одбила, као што је одбила и све друге добровољце, па и бугарске. И сад место да то што пре на згодан начин објави и на тај начин ублажи целу ствар; место да с чистом истином изађе на среду, наша влада ћути, као да ништа није ни било. Али у Београду ништа не може да се сакрије. Цело по подне јуче се у Београду само о томе говорило; нарочито је био неповољно утицало то, што се није знало, да су и бугарски добровољци одбијени.
И тако је једино кривицом владином дошло синоћ до оне непријатне сцене у Позоришту. Нико други није крив до она, за целу ту срамоту. Зато синоћ није требало ни звиждати кад се певала руска химна, него кад се појавио господин Никола Пашић.