Ми смо прекјуче први саопштили, да Русија неће примати српске добровољце. Доносећи ту вест, коју смо били добили из апсолутно аутентичног извора, ми нисмо за њу везивали никакав коментар, него смо је донели онако, како смо је били добили, кратко и јасно. Истога дана у вече, у Народном Позоришту, на представи, коју је давао „Руски клуб“ неколико великошколаца социјалиста приредили су једну малу демонстрацију, коју је остала присутна публика убрзо својим пљескањем ућуткала. И сад, место да осуди такво држање тих великошколаца, ако јој је до осуђивања, или да ћутке пређе преко тога, ако мисли да, ствар није важна, „Самоуправа“ не оставља ни нас на миру, тврдећи да наша вест није тачна и жалећи што „Политика“ такве тенденциозне гласове проноси. „Саопштавамо још толико само“, вели она, „да је одиста за жаљење што у нас има листова који се, чак и кад је реч о овако деликатним питањима, ни мало не труде да буду оно што треба да су, него су увек расположени, било свесно или несвесно, да послуже нечијим другим, а не српским интересима.“
Крупне су ове њене речи; „Самоуправа“ свакојако чак није ни свесна тога, колико су крупне. Навикнута да с разлогом или без разлога сваки час пребацује другим листовима на врат како су плаћени и продани, она то мирне душе чини сваки пут, кад јој неко постане незгодан. Усудите ли се, да за једну длаку ма у чему друкчије мислите но она, заурликаће из свега грла за вама: Најамничке, продане душе! Она при томе нема никаквих скрупула; свеједно јој је, да ли је ваш лист био увек исправан, или не; свеједно јој је, да ли сте се ви у свима питањима држали коректно или не; главно јој је, да баци љагу на вас, да вас начини лудаком или издајником.
Она при томе не преза ни од фалсификата; мајстор је у цитирању, наравно у лажном. Тако је и с нама поступила. Говорећи о побудама демонстраната она вели, да су они то учинили „што је, тобоже, руска влада одбила да прими српске добровољце, а, међутим ће добровољце осталих народа примити, а о томе су ти млади људи добили уверење из јучерашњег броја ‘Политике’, која је саопштила једну такву вест.“ Тако вели „Самоуправа“, а у истини је сасвим друкчије; никада „Политика“ није рекла да ће добровољци других народа бити примљени, а само српски не; никада то у „Политици“ ниједан паметан човек није могао да прочита ни у редовима, ни између редова. Ниједан читалац, ниједан српски лист, није тако што пронашао, пронашла је само „Самоуправа“.
Разлози су прости што тако чини. Владино сметењаштво требало је некако загладити, требало је бацити кривицу на другог и „Самоуправа“ је за ту улогу милостиво изабрала нас, само зато, што смо ми били ти, који смо први објавили како се влада лудо затрчала. Сви наши читаоци знају, с каквим је симпатијама „Политика“ увек говорила о Русији и како се држала откако је отпочео руско-јапански рат; само „Самоуправа“ не зна или се прави да не зна, па покушава да обмане своје читаоце и да од нас направи свесне или несвесне браниоце туђих интереса.
Не, не, нисмо ми ни једно ни друго; што није истина није, никаква врдања ту не помажу. Није овај свет што чита новине пао на теме, па да слепо верује све што му „Самоуправа“ прича; он чита, размишља, па онда суди по правди. И ето зато се ми тог јавног суда не бојимо; не бојимо се, као што се нико не боји, који има чисту савест и дубоко уверење, да није учинио ништа рђаво.
А „Самоуправи“, као милостињу, дајемо исти онај савет, који јој је Јаша Томић, њен човек, дао оног дана кад се понова родила: „Самоуправо, само управо.“