Ускршњи празници који су били тако лепи, показују нам како ми не умемо и не можемо да проводимо празнике онако како би требало. То што кажемо чак није потребно ни доказивати, сваки то схвата и осећа сам, само ако хоће мало да о тој ствари промисли. Нека се сваки сети, шта је радио у ова три дана, како се проводио, у чему је могао да ужива, па ће одмах видети, да су му празници прошли тупо и безначајно, не остављајући никакве пријатне успомене за собом.
Услови су међутим били врло повољни; време је било лепо као ретко кад, ни сувише топло ни хладно; сунце је весело сјало после толиких туробних и мрачних дана. Празник је велики, свако се, и деца и људи, већ унапред радују; сваки жели да га што веселије проведе и од све те радости, од свих тих жеља не буде на крају крајева ништа.
Једина радост и уживање које нам се увек испуни јесте да се добро наједемо и напијемо. Постимо неколико дана пре тога не из религиозних разлога, већ обичаја ради, колико да заголицамо наше стомаке и да се онда на Ускрс са што већом халапљивошћу бацимо на мрсна јела и силне колаче, који се читаву недељу дана пре тога с необичном пажњом спремају. А кад осване најзад тај лепи дан, ми онда ништа друго, хвала богу, и не радимо но једемо и пијемо, пијемо и једемо, без мере и без рачуна, као да смо четрдесет дана гладовали и као да нам је живот у питању. Понеки, нарочито мушки, разлете се по посетама, па наврат-нанос, готово стојећки, прогутају више-мање све што им се изнесе, час кафу, час слатко, час ракију, час колаче; у другој кући опет исто то, само другим редом, у трећој опет исто то, само трећим редом, а поврх свега тога сваки се код своје куће и на подне и у вече кљука вечитом јагњетином, кљука и дању и ноћу пуна три дана и сматра онда да није одговорио својој дужности нити да се добро провео, ако се сутрадан од силног јела и пића није разболео.
Ето тако ми проводимо наше празнике, и људи и жене и деца, сви без разлике. Немамо ничег другог, немамо никаквог другог задовољства, нити можемо да га имамо баш кад бисмо и хтели, па зато тако и радимо.
Свуда иначе у свету Ускршње празнике већи део становништва великих вароши проводе напољу, на чистом ваздуху. Све што може да иде, иде, да бар за та два-три дана отресе прашине, гада и свију осталих незгода варошких. Ми имамо само Топчидер за то, али је као да га и немамо. Док дођете до њега, намучићете се и наједити толико, да вам све задовољство због тога пропадне. Хоћете ли трамвајем, нећете га добити; ако га добијете, нећете га за повратак добити. Идете ли пешке нагутаћете се прашине као на некаквом паланачком вашару; узмете ли кола, исто то, само још горе. Ако се некако, покрај свих тих незгода и докотурате до Топчидера, немате се где склонити, кад се од шетања уморите; ухвати ли вас којим случајем киша, немате се где склонити, чим има мало више света. При повратку све је још много горе; нећете трамвај добити, па ма чекали до задњег дана, добијете ли га, нестаће струје на по пута, па ћете седети тако у колима, стиснути се и згњечени, као да сте на робији; ако је хладно и киша пада, кола ће бити отворена, ако је врућина биће наравно затворена и тако даље у бесконачност.
И кад тако једаред прођете, неће вам више пасти на памет да идете празником на Топчидер, него ћете мирне савести и даље гутати код своје куће јагњетину; боље њу, но јед и прашину. Пашће вам истина понеки пут на памет, да би и код нас са мало труда и добре воље, могло све то друкчије да се уреди. И код нас би могло да буде места за излете, спојених са Београдом добрим комуникационим средствима; могло би да буде башта и паркова, у којима би празником свирала музика, могло би да буде игралишта за децу, могло би свега тога да буде, па ипак га нема, јер смо навикли да живимо онако како смо одувек живели, да трпимо све незгоде и само по који пут да псујемо — а све да остаје и даље по старом.