И ако је већ почео да рачуна са великим политичким подвизима који, најчешће, воде рату, јапански се народ, изгледа није одрекао онога тихог задовољства које дају књижевност и уметност. И сада кад је већ двадесета век у пуноме јеку, Јапанци су остали песнички народ. Његовим је сликарима довољно неколико потеза кинеским мастилом па да изазову драж каквога цвета, жене или предела: скоро сваки Јапанац може у три, четири стиха да изрази драж пролећа:
Јапанска је поезија врло стара. Створили су је ратници; велики јунаци старога Јапана у њој су налазили одмора после својих јуначких подвига. Још у трећем веку, пошто је за три године све своје поданике ослободио пореза, мирољубиви Нинтуко Тено певао је:
Са висине моје палате,
Посматрам поље;
Свуда се диже дим,
Сигуран знак радости мога народа.
Нема ни једнога чији лонац није поред ватре!
У дванаестом веку поезија је у тако великој части да се витези у стиховима договарају на бојноме пољу. Али је херојске поезије одавна нестало. Јуначка се дела не певају више. Модерни Јапанци воле још по каткад да наведу који стари стих; али они сада састављају само врло кратке песме, од четири стиха, по некад и два: управо толико речи колико је потребно да изазову мисао, утисак или слику: ову врсту поезије негује сваки Јапанац: сељак и мрнар, акробата и трговац. Један трговац изгуби своју десетогодишњу кћер; на изјаву саучешћа једнога Европљанина он одговара у стиховима:
Како могу више да се смејем!
Кије нема више.
Зашто и да плачем?
Живот је прљав;
Да не би моје дете било у додиру с њиме,
Богови су га узели.
Једна жена из народа, пошто је побегла од мужа, опет се враћа к њему, пуна кајања, али је он одбија с брачнога огњишта. Она му пева:
Ако би се непоправљиво могло да поправи,
Онда би то могло једино — сузама!
Она је заслужила опроштај.
С пролећа, кад цео Нипон иде као на хаџилук у цветне воћњаке, у поезији завлада читав раскош од боја и мириса. Из дана у дан, новине држе народ у току о стању пупољака јер Јапанци с нестрпљењем вребај неизвестан тренутак када „славују последњи снежни праменови изгледају као прве шљивине крунице“. Али ни сама шљива, која је кинескога порекла, нема ону огромну популарност коју има трешња, за коју традиција вели да је рођена на јапанскоме земљишту. Она је краљ дрвећа. „Ако вас ко запита о духу правога Јапанца, саветује песник Мотари, одговорите му: његов је дух као трешња што шири свој мирис кад се сунце рађа“.
Један млад књижевник питао је славног критичара Кајану шта се треба да расправља у поезији. Тек што је довршио своје питање, а један продавац туцаног пасуља приђе певајући свој продавачки рефрен. У место да одговори ученику, учитељ, настављајући у стиховима продавчеву песму, нареди својој служавки да купи туцана пасуља. Тиме је хтео да каже да је сваки предмет добар кад се добро расправља. То значи да реализам заузима знатно место у модерној јапанској поезији. Али се у тој рафинираној земљи највише цене генијалне мисли. Једна жена, Кијо, написала је ова три стиха:
Један који се по други пут оженио
Узео је ђерам од конопца са кладенца!
Ко ће ми дати воде?
Кијо је славна има већ читаво столеће са својих нежних стихова о цвећу. Барон Кавагуши, министар царске куће, морао је, 1901, због интрига, дати оставку. Барон пошље штампи ово саопштење у стиховима:
Прошлост је само облак;
Будућност је киша,
Или ломљиви снежни кип.
Стога, збогом!
Јадна зимска мушица!
Она пропада јер је гоне.
Конкурси за поезију су омиљени. Они бивају у самоме двору, о новој години; у њему учествују сви принчеви па и сам цар. Они се објављују у свима листовима и као награде дају се књиге чија цена варира између једног и дванаест динара. За ове скромне суме добију се често добри стихови, а каткад чак и добра филозофија:
„У овоме свету, пева један награђени песник, нема већег задовољства од спавања, само глупаци устају и раде.“