Ко је за ово последњих пет шест година посетио угарски сабор у Будимпешти, морао му је међу стотинама посланика пасти у очи један необично ружан човек. Дуга риђа коса падала му је у густим праменовима, лице му беше попрскана крупним пегама, усне му беху дебеле као да је весло сисао, а ноге криве, много кривље него сремачке левче.
Ако би запитали некога у сабору, ко је тај толико ружан господин, добили бисте одговор: „Ах зар га не познајете? То је Кошутовац Виктор Пихлер! Славан дечко!“
И кад сам ја, заинтересован општим тврђењем да је тај црвенко славан дечко, упитао једног пријатеља, који ме је и увео на галерију мађарског парламента, запитао га зашто је он управо славан, испричао ми је овај о Пихлеру ово:
Пре осам година био је тај риђокоси и кривоноги ругабет полицијски извештач једног пештанског листа. Потпуно опскурна личност. Па ипак је он успео да већ у својој 27. години освоји за Кошутову странку један од најскупљих изборних срезова, који је увек бирао у сабор владиног човека. Он је учинио Фрањи Кошуту, вођи странке независности, неке незнатне услуге. Хтео је да се за то наплати и дрзак, како га је Бог дао, затражи једног дана од Кошута да га кандидују у неком изборном срезу као кандидата странке независности. Кошуту није то било по вољи, но није могао ни да га се отресе. И тако му одреде један изборни срез, где је могао имати само изгледа, да ће пропасти. Јер у том срезу је вазда биран само онај за посланика који је:
- био члан владине странке,
- који је давао најбоље паприкаше,
- који је изваљао највише буради вина, пива и т. д.
- који је сваком бирачу давао највише у готову.
Као што видите, гласови скупи и ко је хтео у том срезу да добије већину морао је врло много хиљада просути. А Пихлер тога није имао. Но, имао је куражи, уздао се у своју дрскост и пошао је у агитацију. Пошао је на пут у свој срез с неколико стотина круна у џепу, а вратио се у Пешту победоносно с промукнутим грлом, а у џепу с неколико круна још, но и с драгоценим посланичким мандатом. Што нису могли стари, угледни и богати Кошутовци десетинама година да учине, то је учинио незнани Пихлер, сиромах као црквени миш, а ружан и одвратан као нечастиви у риђем издању. Отео је од владе један од њених најсигурнијих срезова.
А ево како је он то чинио.
С препоруком председника Кошутове странке стиже у прво село изборног среза. Дочекује га мала групица Кошутоваца. По селу се пронео глас, да је дошао нов кандидат. Све трчи да га види. Света пуно, Пихлер излази пред свет. „Ах, како је ружан, прави буди бог с нами!“ Но, пре него што би се осуо подсмех са свих страна на рачун његове ружне и смешне појаве, одједном се Пихлер, пружи колики је дуг на земљу. Све је узрујано, запрепашћено. Чују се гласови: „Шта му би, за Бога? Је ли умро? Дајте воде! Доктора!“ Но Пихлер се полако диже са црне земљице, погледа свечано око себе, шири руке и подижући очи к небу проговара потресеним гласом:
„Опростите драги пријатељи! Пре него што бих вам и једну реч проговорио, сматрао сам за своју дужност да пољубим свети прах миле нам отаџбине!“
Све је око њега потресено и све гледа другим очима у овог ругабвта. Изгледа им као неко више биће.
И сад почиње Пихлер говорити. Лаже као Турчин, скида звезде с неба, обећава учинити за срез све могуће. Но главно му је стари Кошут, и данас још идол Мађарима без разлике странака. И он, који никад у свом животу није Италију ни Кошута Лајоша видео, прича како је у Кошутовом дому био као код своје куће, како га Кошут није одвајао од својих синова, а кад је умирао, уклонио је све из собе, а задржао само њега, — Пихлера — и рекао му:
„Сине мој драги! Ја умирем а остављам Мађарску као сироче! Пази ти и чувај моју драгу отаџбину!“
У једном селу је причао, како му је отац погинуо 1848 године у борби за слободу. Никоме није ни на ум падало, како је могао још 1848 год. погинути отац, кад се тај младић родио тек 1869 године. Но због те лажи дошао је једном у неприлику. Телеграфише му отац, жив и здрав, да ће га посетити у његовом изборном срезу. Уплашен Пихлер да га не ухвате бирачи у лажи, одговара му: „Не долази! Ти си погинуо 1848 г. код Каполоне!“
Још нешто. Он је ишао од бирача до бирача у посету. Велика част за њих. Но том приликом он је вадио нотес и питао свакога, има ли шта да се жали. Већином су се жалили на велику порезу. Пихлер је обећавао да ће се пореза смањити чим он дође у сабор. Но уједно је и давао бирачима писма на министра финансија. Та писма су гласила: „Драги пријатељу! Молим те да Н. Н. из места Н. одмах смањиш порезу! Твој Виктор.“ Међутим министар за тог Виктора никад ни чуо није и бацао је стотине тих писама у кош.
Такав је агитатор био Виктор Пихлер и таквим средствима успео је да уђе као посланик изборног среза Келешд у угарски сабор. Сазнало се доцније за његов начин агитовања, много су га дирали у сабору због тога, но и други су лагали и лагаријама долазили до мандата с том разликом, што су и грдан новац просипали.
Ето зашто је славан дечко тај ружни црвенко!
То ми је испричао мој пријатељ о црвеном кривоногом Пихлеру као агитатору.
А пре неколико дана дође глас из Беча, да је тамо преминуо мађарски посланик Виктор Пихлер у својој 35. години.
Рано је свршио!