Поводом гласова о намери бечких меродавних кругова да се у овој згодној прилици Аустро-Угарска помакне дубље на Балканско полуострво, написао је мађарски посланик Веси у свом листу „Будапешти Хирлап“-у опширан чланак, којим у име мађарскога народа оштро напада такве смерове и тражи да Аустро-Угарска остане на миру. У том чланку износи Веси занимљиве податке о окупацији Босне и Херцеговине. Вели, како му је мађарски државник Силађи причао да је у глави цара Фрање Јосифа још почетком седамдесетих година потпуно сазрела идеја о заузимању Босне и Херцеговине. Чим је Аустрија истиснута из немачког савеза почео је бечки двор помишљати на експанзивну политику на Истоку, да нађе на Балкану накнаде за губитке претрпљене на Кенигрецу. Идеја продирања на Балкан допадала се извесним круговима на бечком двору још и зато, што се тиме давала прилика да се развије у великој размери и католичка пропаганда међу народима европскога Истока. Оба пуномоћника за берлински конгрес, гроф Јулије Андраши и гроф Алојзије Карољи, добили су упутства да из све снаге потпомогну поништење Сан-Стефанског уговора, но да за то издејствују код Бизмарка и Баконсфилда да се Босна и Херцеговина уступе Аустро-Угарској. Ови су се и погодили. Но кад је дошло већ до стилизације члана у берлинском уговору о уступању Босне и Херцеговине, устане изненадно један од турских пуномоћника, Каратеодори-паша и изјави категорично, да се његов господар неће ни по коју цену да одрече суверених права над Босном и Херцеговином. Настала је на конгресу општа запрепашћеност и једино се Горчаков малициозно осмехивао. Гроф Андраши повуче се с Бизмарком и Биконсфилдом на поверљив договор. Ови наговараху Андрашија да приставе на окупацију, јер ће и у том случају Аустро-Угарска остати фактичан господар Босне и Херцеговине за увек. Андрати св позивао на своје инструкције, у којима се говорило једино о коначном присаједињењу Босне и Херцеговине Аустро-Угарској. Хтео је да тражи нове инструкције из Беча. Но Биконсфилд и Бизмарк изјавише да се нема кад за чекање нових инструкција, јер цела ствар може због тога пропасти. Гроф Андраши пристаде најпосле да узме одговорност на себе лично и одмах изјави у седници, да се Аустро-Угарска прима окупације Босне и Херцеговине. Но није смео да иде у Беч да о том цару Фрањи Јосифу реферише, него је послао с том мисијом грофа Карољија. Фрања Јосиф је био необично љут што му жеља не беше потпуно остварена и гроф Андраши једва му је смео после дужег времена изаћи на очи. Но цар му то није никад опростио. Андраши није могао више остати министар спољних послова и у брзо после тога морао је одступити.