На дневном је реду у западним државама. Немачка се поноси што на том путу прва корача. Французи се труде да је стигну. Друге државе такође – нека мање, нека више. Хоће да заштите радника, и фабричког и другог. Да га заштите од сувишног рада, и од болести, и од гладовања у старости, и од несреће и штете по здравље у радионици. У Француској енергични Комб спрема велике законске пројекте о томе, али се многи боје да ће наћи јак отпор код конзервативнијих елемената у скупштини, и да ће предлог пропасти. У Немачкој, благоглаголиви Билов такође обећава, да ће изнети у Скупштини знатне допуне закона о заштити радника. А он ће са својим предлогом добро проћи. Њега ће баш конзервативци помоћи: боји се, веле, ћифтарија социјалнога покрета, па гледа да утиша радника, да му колико-толико смањи беду и невољу.
Као што видите, разни су узроци који покрећу владе и скупштинске већине на тај посао. Мене се то, међутим, ништа не тиче. Главно ми је да се штогод за тај свет учини. Још је главније, да се код нас учини. Јер ето погледајте само како наш радник стоји. Упоредите га са чиновником. За будућег чиновника држава се стара још од раног му детињства. Док је у школи, она се брине да има здраву учионицу, да се не претрпа радом, да добије, ако је сиромах, и одело и средства за учење и добро васпитање. А кад изађе из школе, кад постане чиновник, он има добру радионицу, има одређено „канцеларијско време“ (које није сувише велико, је л’ те?), осигуран је и у болести, и у старости, осигурана му је породица после његове смрти. А радник? Шегрт, калфа, занатлија? Његова је радионица често, врло често мрачна, тескобна, влажна – нико се не стара да буде здрава. Он ради по цео дан, често и пре зоре и дубоко у ноћ – нико се не сећа, да законом одреди колико се сати највише сме упрегнути у рад. Он на раду може осакатити, може постати за рад потпуно неспособан – нико се не чуди, што онда мора у прошњу. Он може комотно удисати и силну прашину и још силније отрове – нико се не пита, може ли без тога бити, могу ли се та прашина и тај отров уклонити из радионице, те радник да не пропада. Он може боловати колико му драго – нико се не буни што ће за то време гладовати. И у таквим приликама живи од детињства још, а кад остари и изнемогне, онда га опет нико не пита како се хлебом храни. То јест ако остари. Ако још као блед, испијен скрофулозан дечко не подлегне каквој било болести. Ако га судба сачува не само свих других недаћа него и најљућег његовог непријатеља – јектике.
Немојте мислити, да ја нешто замерам држави што је свог чиновника осигурала колико је могла. Не. Тако и треба да буде. Ако га не осигура, никад доброг чиновника неће ни имати. Али време је, да се и за радничку сиротињу што учини. Да и радника једаред видимо ведрија лица. Да се не бринемо за његово здравље. Да му осигурамо одмор и сан. Да га ослободимо страха од гладовања у болести и старости.
Тај посао има да изврши Народна скупштина. Она се досад сетила само радника у повлашћеним фабрикама. Остали радници сами су се довијали да се ослободе по које од тих невоља. Оснивали су фондове за помагање у болести. Имају и по који пензиони фонд. Употребљавали су и принудна средства, да се ослободе рада од 18 сати на дан. Али то све није довољно. Законом се сва та питања морају решити.
⁂
Један посланик говорио је пре кратког времена у нашој Народној скупштини о радничком питању. Доказивао је, како раднички свет у Србији дивно живи, како свега има у изобиљу и како васцелог живота само благује. Тај господин, који је тако говорио, зове се Ђорђе Генчић. Говорио је, а не зна, да у Србији већ и на селу има такве беде, као и међу фабричким радницима у индустријским земљама. Не зна, да ми имамо рудника, фабрика и да у тим рудницима и фабрикама раде радници, о којима одиста нико не води бриге ни рачуна. Не зна, да имамо малих занатлија, чији је положај још гори но положај правих радника, да имамо шегрта, деце, жена, девојака, чија је судбина исто тако страшна, као и у земљама, где има милиона радника. Тамо им закон бар пружа извесна права, кад остаре, за рад онеспособе или кад им се деси каква несрећа. Код нас имају само право да умру. То је све.
Господин Генчић био је у Србији министар и свакако је уверен, да ће опет бити. Он је и посланик – а док таквих има министара и посланика, дотле ће и радници наши остати у истој беди, у којој су данас.