Енглеска је полиција пре три дана забранила да се у музичким дворанама певају песме које распаљују народни шовинизам. Тим поводом, орган енглеских либерала, „Дејли Њус“ доноси један чланак, који је врло карактеристичан за расположење извесних енглеских политичких кругова.
Пре свега „Дејли Њус“ жали што мере које је полиција предузела против музичких дворана, поводом руско-јапанског сукоба, још нису могле да умере тон којим пише један део енглеске штампе. Дрска несавесност с којом ови листови расправљају деликатно питање о држању Француске у очевидној је противности с намерама министарства спољних послова.
Већ можемо да забележимо да су се на континенту појавили симптоми агитације. Ни једна европска сила, сем Енглеске, не види какве би то нарочито сретне последице биле кад би, што је немогуће, Јапан победио Русију. Допустимо чак да је Европа у заблуди и да ми имамо право. Али зар би то био довољан разлог да се завађамо са другим државама, нарочито у тренутку кад смо из извештаја војне комисије видели да ми управо ни немамо војску за рат.
И сем тога, тактику на страну, какве разлоге ми то имамо да на све могуће начине оптужујемо руски народ једино због тога што он има можда једну реакционарну владу? И у самим демократским земљама владине погрешке су зла, али то нису погрешке самог народа.
У Русији, где је сва власт усредсређена у рукама владаоца и аристократије, народ се пре може да сажаљева него да куди због поремећаја које је империализам учинио у његову животу. И ми немамо никаква разлога да се завађамо с отаџбином Лава Толстоја.