(Наставак.)
— Момци! припазите на моју стару кобилу док се не вратим; не дајте да вам утекне. Треба ми један покривач. Де! не говорите сви на један пут.
— Ево, Рубе, ево! узвикнуше сви ловци, нудећи сваки свој покривач.
— Доста ће ми бити један. Свега нам треба три: Билов, мој и још један. На, Били, стави то преда се. Сад хајде стазом Апаха од прилике триста миља, а потом ћеш је прећи; не иди по крченом путу; држи се моје стране и добро остављај трагове. Галоп животињо!
Млади ловац притеже петама бокове коња и галопом одјури стазом Апаха. Кад је прешао од прилике триста јарди, заустави се, очекујући нове инструкције од свога друга. Тада чича Рубе беше узео једну стрелу и прикачив неколико струка нојева перја на зупчасти јој крај, натаче је на највишу мотку од оних, што су Индијанци оставили пободене у логору.
Врх беше окренут на јужну страну стазе Апаха, и стреле су биле тако истакнуте, са својим црним перјем, да би свакоме, који долази од Ланоса, морале пасти у очи. Кад то би готово, он пође за другом пешке, држећи се у остојању од стазе и пажљиво корачајући. Кад стиже до Гареја, он спусти другу стрелу на земљу, врхом окренуту југу и на начин како се може видети са места на коме је била прва. Гареј је јурио непрестано напред, док је Рубе ишао преко поља, у паралелној линији са стазом.
Пројуривши тако две до три миље, Гареј успори ход и пусти коња да иде ходом. Мало даље заустави се и пусти коња да се одмара. Ту га Рубе сустиже и простре три покривача, један до другог, према западу с једног краја пута, на други. Гареј сјаха и поведе коња сасвим полако преко покривача. Како су ноге коња газиле од једном само преко двају покривача, чим би трећи био слободан, подигао би га и прострли би га напред. То је понављано док коњ не беше згазио подубоко у поље. Тада Гареј скупи покриваче, попе се на коња и врати се истим путем, дуж подножја брега. Рубе се беше вратно стази и оставио стрелу на месту на коме је мало пре коње био; затим удари на југ с четвртом. Кад пређе око пола миља, саже се преко стазе, подиже се, упути се подножју брега и удари истим путем којим беше отишао његов пратилац. Лажни траг би постављен; лукавство беше потпуно.
Сунце, са своје стране, није стајао скрштених руну. Више вукова беху убијени и одерани, а месо упаковано у коже. Вргови беху пуни, наш заточеник чврсто везан на мазги, те само ишчекивасмо повратак својих пратилаца. Сеген одлучи, да остави двојицу да стражаре крај извора. Њима би наложено, да држе своје коње у стенама и да их поје ведрицама, како не би остављали свеже трагове крај воде. Један ће стално остати па једној узвишици и посматрати прерију дурбином. Чим би се Индијанци указали, повући ће се сви, неопажено, дуж подножја брега; затим ће се зауставити северно на десет миља на месту, с кога се могаше посматрати равница. Ту је требало да остану док се не буду уверили, на коју су страну отишли Индијанци, оставивши извор, и тек тада да што брже могу донесу чети вести. Сав овај распоред беше готов када се вратишо Рубе и Гареј. Тада св попесмо на коње и обилазно се упутисмо подножју брега. Када приспесмо, нађосмо каменити пут, на коме копите наших коња не остављаху никаквог трага. Њим смо ишли на север, држећи се готово напоредо с ратном стазом.
Опкољен чопор
После двадесет миља када приспесмо на место, где је требало да се придружимо главном делу чете. Устависмо се крај једног поточића, који је извирао из Пинона и текао на запад к Сен Педру. Ту је било довољно за нас шуме и обиљно траве за коње. Наши другови приспеше рано сутра дан, пошто су путовали целу ноћ. Беше им нестало хране као годи и нама и, у место де се задржимо и одморимо наше уморне коње, ваљало нам је ићи напред кроз један кланац, не бисмо ли нашли дивљачи с друге стране. Око подне ступисмо у предео пун пропланака ливадица окружених густом шумом и посути острвцима од шуме. Ове ливаде беху покривене густим џбуновима, и трагови буфала опажаху се око нас. Видесмо њихове стазе, одломке рогова и легла.
Још бесмо крај поточића, крај кога смо провели прошлу ноћ, те се устависмо опет крај њега да проведемо подневни одмор и освежимо своје коње. Око нас, кактуси свију облика пружаху нам црвене и жуте плодове. Зготовисмо изврсан ручак од плодова и сваковрсног варива, које налазимо у првобитном стању само у овим дивљим пределима. После два часа починка, упутисмо се пропланцима, тако смо ишли око један час, кад све Рубе, који иђаше неколико корака пред нама, служећи нам као вођа, окрете на своме седлу и показа нешто иза себе.
— Шта је, Рубе? упита Сеген шапатом.
— Свеж траг, капетане; бизони!
— Како? Зар можете рећи?…
— Има их до педесет у чопору: прешли су честу доле. Недалеко од нас је пропланак; кладио бих се да их је тамо читава гомила. Држим да је ово мала прерија, капетане.
— Станите господо, станите! и ћутите! Напред, Рубе. Хајдете, господине Халеру: ви сте љубитељ лова; хајдете с нама!
— Пођох за вођом и Сегеном кроза жбуње, ступајући сасвим полако и тихо као год и они. После неколико минута, дођосмо до поља, покривеног високом травом. Погледавши обазриво кроза лишће, угледасмо цео пропланак. Буфала беху у средини. То је била, као што је Рубе нагађао, мала ливада, широка од прилике миљу им по, а затворена ода свију страна густом шумом. Близу средине беше неколико бујних дрвета, када су се укрштала из средине густе честе. Група врба назначаваше, да има воде.
— Има доле један извор, промрмља Рубе; а они се баш сад спремају да освеже њушке.
То се јасно видело; неколико животиња указаше се у том тренутку, како излазе из врбљика, и лепо смо видели њихове мокре бокове и бале, које су им капале с губица.
— Како бисмо их се докопали, Рубе? упита Сеген; мислите ли, да им се може приближити?
— У то не сумњам, капетане. Трава ће нас лако сакрити, а шибљак ће нам послужити као заклон, иза кога ћемо се пришуњати.
— Али како? Не бисмо ли их могли гонити; нема довољно чистине. На први шум, они ће побећи у шуму. Сви ће нам умаћи.
— То је истинито као свето писмо.
— Па шта онда да се ради?
— Стари црнац зна само још за једно средство.
— А то је?
— Да их опколимо.
— То је лепо; само ако узмогнемо. Како је с ветром?
– Он је непомичан као Индијанац, коме су главу одсекли, одговори ловац, узевши лако перо са своје капе и хитнувши га у ваздух. Видите ли капетане, како право пада.
— Тако је.
Ми можемо опколити биволе пре него што они осете наше присуство, а имамо довољно људи, да их лепо заградимо. На посао, капетане; треба ићи доле до на крај.
— Онда распоредимо своје људе, рече Сеген, окретавши овога коња. Ви одведите половину на њихово место, а ја ћу одвести остале. Господине Халеру, останите где сте: то је место добро као ретко које. Када будете чули трубу, потећи ћете напред и чинићете што налазите да је најбоље. Ако будемо успели, имаћемо задовољства и добру вечеру; а ја претпостављам, да и ви осећате потребу тога.
Говорећи ово, Сеген ме остави и окрете се својим људима праћен старим Рубеом: Они су намеравали, да поделе чету на два дела и да поведу један левом а други десном страном, остављајући људе местимице око ливаде. Морали су ићи сакривени шумом и показати се само на уговорени знак. Тако, ако би нам биволи оставили времена да изведемо маневар, бесмо сигурни, да ће нам цео чопор пасти шака.
Чим ме Сеген остави, дадох се на припремање пиштоља, обнављање каписла. Како после тога нисам имао шта да чиним, стадох посматрати животиње, које су безбрижно пасле, не слутећи опасност. Тренут после опазих, како тице одлећу у шуму, а крици плаве креје назначаваху ми напредовање хајке. С времена на време, један стари биво, који беше чопору на боку, тресао би своју накострешену гриву и лупао би копитом о земљу; очевидно је назирао, да све није као што треба око њега. Остали изгледаше да не примећују ово и мирно и даље пашаху бујну траву. Ја мишљах на леп лов који ћемо приредити, кад ми поглед привуче неки предмет који се појави из шумарца. То беше један мали биво, који се приближаваше чопору. Изгледаше ми мало чудно што се он тако био издвојио из чопора, јер су им младунци, одгајени тако да се боје вукова, обично стајаху у сред групе.
— Можда је заостао на извору, помислих. Можда су га други одгурнули, па је тек онда могао пити када су ови отишли.
Учини ми се да лагано ходи, као да је рањен; али, како је он газио посред високе траве, нисам га могао свега видети. У том опазих чопор дивљих зверова, који туда увек вребају ове животиње. Опазивши младог бивола, где излази из шумарца, они јурнуше на њ видех их где га опколише и учини ми се да им чух бесно урлање. Али, изгледа да биво, бранећи се, прокрчи себи пут у сред најгушће групе ових животиња и, после неколико тренутака, опазих га крај остала му друштва, у које кад се умеша изгуби ми се из вида.
(Наставиће се)