„Самоуправа“, орган радикалне странке, пронашао је јуче две ствари: прво, да је „Политика“ изгубила сву своју озбиљност и друго, да је на штету свог ранијег гласа прибрала у коло својих анонимних сарадника и једног орфеумског лакрдијаша.
Интересантна су та два проналаска, којима је дао повода наш ускршњи број. Неколико пута пре тога „Самоуправа“ је полемишући с нама, говорила о нашем листу и да је озбиљан и да су озбиљни чланци, који у њему излазе. Сад наједаред сва та наша озбиљност оде у прах и пепео само зато што су у нашем листу изашла два фељтона и неколико шала од једног господина, који није „Самоуправи“ по вољи и што смо у истом том броју донели један чланак, у којем се тврди да Народна скупштина није много урадила и да, по своме саставу и по приликама, у којима ради, није ни могла више да уради.
Због те две ствари „Самоуправа“ је, верна својој старој навици, да грди и ружи кад год се неко усуди, да ма у чему буде другачијег мишљења но она, наружила и изгрдила и нас. На томе путу ми јој нећемо следовати; то смо рекли једном за свагда, па при томе и остајемо. Остављамо то њој и онима, који су око ње.
Али има нешто на чему јој нећемо остати дужни. На неколико места у том чланку она говори о нашем „непознатом штабу“, „о људима који крију ко су и које представља један орфеумски лакрдијаш“. Остављајући по страну то одиста комично тврђење, да је представник једног листа онај, који напише у њему два-три фељтона, ми ћемо листу, чији је власник и уредник господин Никола Јевр. Дамјановић, да кажемо јасно и отворено имена свих оних, који на „Политици“ раде и који су радили. Па кад већ „Самоуправа“ жели да зна и људе, који раде на политичком, и који раде на књижевном делу „Политике“, учинићемо јој и то по вољи и изнети све, немајући никаква разлога да што кријемо, ни од ње, ни од кога другог.
Ево тих имена, као што нам је која на памет пало: господа Ст. Станојевић, Бранислав Петронијевић и Александар Белић, професори Велике школе; Стеван Сремац, Миле Павловић, Тихомир Остојић, професори, Момчило Нинчић, секретар министарства финансија; Ст. Губеровац, окружни инжењер; Драг. Ј. Илијћ, Невесињски, Жарко Ј. Илијћ, књижевници; Св. Прибићевић, уредник „Србобрана“, Рад. Вукадиновић, Вој. Кујунџић и Сл. Рибникар, лекари; В. Антонијевић, чиновник министарства спољних послова, Р. Луковић, Елезовић, Ускоковић, Атанасијевић, великошколци.
Сви су ти људи потписивали што су писали; зашто се то онда зове „анонимним штабом“? Радило је исто тако на „Политици“ још и других људи, чиновника и официра, међу којима понеки и на „Самоуправи“ раде; ако је потребно изнећемо и њихова имена, само нека нам „Самоуправа“ на поштену реч обећа, да им то неће ништа шкодити.
Међу сарадницима „Политике“ има присталица разних партија, то „Самоуправа“ врло добро зна. Има радикала, и то још каквих; има либерала и напредњака, зашто да не? Има, богами, и социјалиста, има конзервативаца и националиста, а има их доста који су ван свих наших странака, и сви се ти људи између себе врло лепо слажу, много боље но сарадници „Самоуправе“, који су истина сви радикали, али који су, док је један део њихов био на влади, а други у опозицији, режали једни на друге и клали се међу собом као гладни пси, кад им се оглодана кост баци. Хоћете ли за ово доказа? Само реците, послужићемо вас одмах, али ипак, ни у којем случају, ма шта ви око „Самоуправе“ радили и говорили, нећемо пристати да се спустимо у ону каљугу личних зађевица и недостојних испада, у које сте ви, полемишући са Шибалићем и Шибалићима, навикли да увлачите чак и оне, који свесно иду поштеним путем, потпуно хладнокрвни и спрам ваших похвала и спрам ваших грдњи.