Владин лист питао нас је пре два дана ко смо ми и шта хоћемо. На прво питање смо му још јуче одговорили, данас му одговарамо и на друго. Ваљда ће онда бити задовољан.
Још у првом броју нашег листа ми смо, говорећи о задатку независне штампе, јасно и отворено казали чиме ћемо се руководити при уређивању листа. Нисмо хтели да износимо какав велики, бомбаст програм, као што се то обично ради. И владе и странке и листови објављивали су код нас у почетку свог рада такве звучне програме и — обично их се нису држале. Ми то нисмо хтели; уверени смо, да је поштен рад најбоља препорука, па смо зато све вашарске рекламе, празна обећања и шупље, примамљиве речи оставили онима, који су навикли да с њима раде.
Ставили смо себи у задатак да претресамо сва јавна питања, без гњева и без пристрасности; да праведном критиком владиног рада потпомажемо опозицију; да лојалношћу својом и непристрасношћу штитимо владу од неоснованих напада опозиције; да, једном речи, подједнаком ревношћу делимо ударце и десно и лево од себе; да кудимо кад има шта да се куди, али да исто тако без зазора хвалимо све што је за похвалу.
Сви наши читаоци знају, да смо тај задатак савесно вршили; зна то врло добро и „Самоуправа“. О свима важнијим законским пројектима, који су били пред Народном Скупштином, ми смо увек отворено износили наше мишљење. Оно је по неки пут било повољно по владу, врло често повољно. Осудили смо садашњи закон о штампи, закон о народним школама, (први пројект) закон о шумама (први предлог) и друге ситније предлоге; а бранили смо као корисне: предлог буџета о новом 40-процентном прирезу, закон о царинској тарифи, уступању Рибарске Бање и т. д. Да нам је било до тога, да на нелојалан начин стичемо себи читаоце, ми смо то баш приликом решавања о буџету врло лако могли да урадимо, нападајући наметање нових приреза; ми то нисмо хтели да радимо, уверени да ја тај нови прирез једини пут, да се земља, извуче из овог незгодног финансиског положаја, у којем се данас налази.
Из благодарности за то наше коректно држање — благодарност, коју у осталом нити тражимо, нити нам треба — „Самоуправа“ је ваљда зато што смо у једном чланку пред Ускрс оштро осудили лудо затрчавање владино при прикупљању добровољаца за Русију, нашла згодан повод у једном нашем чланку, у којем смо тврдили, да Скупштина није много урадила, па нас је добро изгрдила питајући нас иронично ко смо ми и шта хоћемо. Иронија је најлакши, а у исто време и најодвратнији начин новинарске дискусије. Њоме се служе само они, који немају шта да кажу и који чак не умеју да кажу ни оно, што имају.
Тај наш чланак, који је носио скроман наслов „Неколико рефлексија“ владином се листу никако не допада; он нам вели, да смо требали да у њему о сваком изгласаном закону кажемо је ли реакционаран или демократски, је ли штетан или користан, је ли јасан или нејасан, је ли супротан радикалним идејама или се с њима слаже, тако вели а заборавља, да смо ми то понаособ о сваком закону и учинили, онда кад је био на дневном реду пред Скупштином или пред Клубом.
Што нам то замера, то још није ништа — то само показује, да многобројни редактори „Самоуправе“ много не читају или да имају рђаво памћење — али има нешто друго, што је много важније. „Самоуправа“ нам на име подмеће да смо „ембрио будуће велике реформне партије“. Нека се не плаши и нека мирно спава! Никада ми ниједном речју, ниједним словом, никаквим делом нисмо показали да имамо ту амбицију. У Србији има, хвала Богу, доста партија, и старих и нових и које се тек рађају; ми не оснивамо никакве, нити се за то осећамо позвани. За те ствари нека се „Самоуправа“ кусура са г. Куртошићем и г. Николајевићем а нас нека остави па миру.
Још једну напомену само за данас: добро би било, да главни одбор радикалне странке припази мало на господина Николу Јевр. Дамјановића и на његов „неанонимни“ штаб, те да се од сад у „Самоуправи“ не појављују више ствари, које су недостојне једног озбиљног листа и органа владајуће странке у земљи.