Призрен, 4. априла 1904 год.
Растурају се руље Арнаута, који су претили напасти Призрен и који су га дуго времена држали готово у правој опсади, али место опсаде бојкот!
Кад овдашњи Турци нису могли успети да у Призрен уведу подивљале арнаутске чете из Љуме, које би на крају крајева само опљачкале мирне српске трговце у вароши и повукле се с пленом онамо од куда су и дошле, кад је овде на окупу девет табора војске, Турци на својим тајним седницама у Табаханској Тећи доносе решење да бојкотирају Хришћане. — Видећи да им се грубом нападу може и мора војска одупрети, увиђајући да досадањи начин борбе код непристрасног цивилизованог света изазива само гнушање, као по неком сатанском савету са стране, Мусломани долазе на мисао да начин борбе против Срба замене једним модернијим обликом, то што је за порекло инспирације врло карактеристично, обликом који се борби против Словена, најчешће виђа у Аустро-Угарској.
Убијства су престала, пљачкање ашићаре готово је онемогућено. Али пошто се, по мишљењу ових окорелих фанатика, подстакнутих са стране, Срби не смеју ни часа остати на миру, дај да их бојкотирамо, да ни код једнога „Ђаура“ не пазаримо ништа, нек имовински пропадну, па је крај свему јаду, које нам зададоше, тиме ћемо им се најбоље осветити! Ми смо у већини, мисле Турци, и ми можемо да живимо и без њих, сасвим засебно. И беса је изречена: ко је Турчин неће прекорачати прага хришћанског дућана. (Заклетва не важи за оно Мусломане којима случајно испадне за руком да уђу у дућан у глуво доба ноћи или у које друго време заваравши сањиву турску патролу.)
И ово је четврти дан како смо ми Срби у бојкоту. Већина грађана Мусломана пристала је на овај луди корак, тек један нешто свеснији део Турака не обазире се на горње решење фанатика и купује код Срба. Официри турски се не обазиру бојкот, а турска власт стара се да га или уклони или бар ублажи по могућству.
Међутим има један жалостан факт, а то је само расуло у администрацији турској, који је помогао грађанима да остваре бојкот. Мутесариф се бори против бојкоташа озбиљно и упорно, док, међутим, подручни му чиновници морални су саучасници и саветници њихови, због тога бојкот јача. Тако је забележен један од тих званичних саучасника који је чак участвовао при саветовању о томе, то је Алим ефендија, председник просветне комисије. Зна се да су чак и неке заптије (жандарми) растурали по околини писма у којима се препоручује Мусломанима да прекину трговати са Хришћанима, онима који се не одазову овом прогласу прети се страшним осветама.
Бојкот је, као што напоменух, најновија фаза борбе Мусломана против Ћаура у Призрену. Како ћемо се наћи у овој последњој и опасној неприлици не могу још да предвидим, јер ко зна кад ће се и како завршити бојкотирање наше трговине. Борба је страшна, слободно могу рећи на живот и на смрт, јер непријатељи хоће да нам истргну и ову кору хлеба којом живот прехрањујемо и живимо данас за сутра. Испливамо ли из ове кризе још нам се животу надајте, али подлегнемо ли, пропаднемо ли и економски као што смо страховито бројно десетковани, ми пропадамо за увек и потпуно, а наша пропаст овде у Призрену проузроковаће страшне последице. Краљевина Србија не треба ни часа да заборави да је њен интерес да ми не пропаднемо, и за то она мора учинити све што ће нам прибавити победу над овим беспримерним дивљаштвом фанатичних Мусломана. Најкритичнији моменат у нашој борби већ је настао и од нас, но не само већ и од нас тамо, зависи како ће се борба окончати и како ћемо изаћи из овог тешког положаја.
Моје непрестано јадиковање читаоцима „Политике“ можда је постало отужно, досадно, и мени није то најпријатније, и сам бих рад писати о нечему радоснијем, бољем, веселијем, али сем искушења, страшних, горких, у животу овога јадног и многонапаћеног народа и нема ничега другога!