Пре тридесет година у великим европским парламентима Министри, виђени посланици, сви људи од утицаја на политику, говорећи о источном питању, довикивали су нам утешне речи: „Балкан балканским народима!“
Та, реченица исказивала је потпуно планове европске дипломације, тврди ла да се Балканско Полуострво, мета толиких страних жеља, неће дати никоме другом, до нама, који на њему живимо, и да, кад већ дође тренутак да се турској царевини отвори стециште, ничија потраживања неће моћи да се задовоље, док се не задовољимо ми. Ми смо веровали тим речима, као што човек увек верује оно, што му је пријатно; надали смо се, да ће наша будућност бити стално осигурана и наше националне тежње кад тад испуњене.
Радовали смо се свему томе, али нам је кратка радост била. Већ на Берлинском Конгресу могли смо да видимо, да се једно говори, а друго ради. Када је Босна и Херцеговина онако брутално отцепљена од нас и дата онима, којима, да је било правде и да се иоле обазирало на ону реченицу, никада није требало да се да, тада смо ми могли да видимо, баш и да смо слепи били, да је стециште турској царевини одиста већ отворено, али да нећемо бити задовољени ми мали кредитори, него они други, чија се потраживања оснивају једино на грубој сили.
Па ипак смо ми тај тежак ударац мирно сносили јер смо морали да га сносимо; гледали смо, колико смо, могли, да на другој страни српских земаља тражимо накнаде за претрпљену штету; тешили смо се колико смо могли, а нарочито су нас тешили они други, говорећи нам опет, да је све то тако морало да буде, али да ипак зато онај принцип остаје у потпуној важности. „Балкан балканским народима!“ чуло се опет на свима званичним местима, кад год је била реч о будућности овог краја, на којем ми живимо и ми смо били вољни да заборавимо ону велику неправду и да се опет надамо.
Јадне су нам наде биле! Постепено повлачење Енглеске од свију послова, који се тичу балканских прилика било је већ јак удар за нас. Немајући шта директно да тражи на Балканском Полуострву, она је још понајпре, не из какве племенитости, него из најпростијег политичког рачуна, била вољна да потпомаже развијање и растење малих дунавских држава, знајући, да ће на тај начин најуспешније стати на пут продирању оних, којих се бојала. Ни ми, ни Грци, ни Бугари никада нећемо моћи конкурисати њеним економским интересима, то је она врло добро знала, а пошто других интереса овде и нема, то је наравно гледала у нама своје природне савезнике. На жалост лагано али стално опадање либералне странке у Енглеској, смрт Гледстонова и најпосле велика предузећа у Африци учинили су, да Енглеска, остављајући Балканско Полуострво ривалитету Аустрије и Русије, не води више о источном питању онолико рачуна, колико је водила пре.
Руско-аустријски споразум, који се, као што је било објављено, такође руководио принципом: „Балкан балканским народима!“ постао је мртво слово на хартији онога дана, када је Јапан објавио Русији рат. Апсолутну потребу, коју осећамо сви ми без разлике, да се у Маћедонији уведу реформе, употребила је Аустрија врло вешто у своју корист, тако да је баш онај вилајет, који је најважнији по њу, додељен њеној жандармерији, Русија је добила Солун, а Италија Битољ. Сама та подела показује, да је свака од тих сила узела за себе баш онај крај, на који су у главном наперене њене аспирације, а то у исто доба значи да велико силе, нарочито оне које су највише заинтересоване на Балкану, гледају свака за се што да очерупају кад се прва згодна прилика укаже.
Та се прилика можда неће указати, ако Русија брзо буде била готова с Јапаном; али ако — као што на жалост изгледа — тај рат потраје подуже, онда ће, ако нико други, Аустрија сигурно покушати, да се на свој рачун наплати. Све оне изјаве њезиних министара, да се Балкан мора оставити балканским народима, да Аустрија никакве друге политике нема, до да потпомаже мирно развијање балканских народа, све је то лук и вода. Све је то само једна шупља, пропала фраза, којој и деца треба да се смеју!