Нема сумње да је долазак бугарске омладине београдска штампа врло симпатично поздравила. Сви наши листови без разлике донели су о томе уводне чланке, пуне лепих жеља за рад обеју омладина; сви се они томе састанку радују, јер гледају у њему први корак к спасоносној заједници оба братска народа. Може се дакле с правом рећи, да је београдско јавно мњење, схватајући, значај овог догађаја, испунило савесно своју дужност.
А шта је урадило оно друго јавно мњење, право јавно мњење, Београђани сви заједно, цео овај свет што у Београду живи, без разлике сталежа и положаја? Је ли и оно испунио исто онако своју дужност, је ли и он схватио Ђурђевски састанак онако једнодушно и одушевљено, као што је то учинила београдска штампа?
На жалост, није. Тешко је изрећи, али је тако. Десет хиљада софијских грађана изашли су на сусрет нашим великошколцима, кад су им дошли у посету, а нас јуче на железничкој станици није било ни десети део; по целој вароши нигде ни трага ни знака неке особите свечаности; ни на једној кући застава; нигде оног спонтаног одушевљења, правог весеља, опште радости. Пролазе великошколци у групама, пролазе сви заједно, а ми, шећући се тротоаром гледамо их немарно, лењо, једино из радозналости; ниједном нам ни на памет не пада, да се помешамо међу те младиће, да пођемо с њима, да се одушевимо њиховом младићском ватром, да заборавимо границе, које нам године и положај постављају, па да се, сравњујући се с њима, попнемо на њихову идеалну висину. Као да су бугарски гости само гости наших великошколаца, а не свих нас, ми смо јуче цео дан ишли за нашим свакодневним пословима и обичним празничним забавама, као да се ништа особито око нас не дешава. А кад се два познаника сретну не говоре ни о доласку Бугара, ни о прослави Душановца, већ казују један другоме: „Дошао Балтазар!“
Да, Балтазар нас интересује, тај Балтазар што говори из трбуха, призива духове и вади из празног цилиндра кавезе са тицама и шарене пантљике. Нека с Бугарима иде онај ко их је довео, нека буде све по утврђеном програму, ми нећемо у то да се мешамо!
Тако је то, на жалост, па ипак наши гости не треба да буду због тога незадовољни, ни увређени. Београдско становништво не држи се тако резервисано, што не одобрава рад наше омладине, нити што му се идеја о споразуму не допада. Напротив, ко познаје Београђане знаће, да у и они мисао о заједничком раду својски прихватили и да и они у њему гледају једини спас за оба народа. Али они не умеју више онако да се радују и онако одушевљавају, као што су то некада умели. И та се особина може да изгуби, као и све остале. Каква ми све чуда нисмо већ овде у Београду доживели? Колико смо се пута одушевљавали понеком идејом, искрено и потпуно, за последњих двадесет и пет година. Колико смо пута, у доба кад се наша политика мењала сваких 24 сата, с пуно ентузијазма поздрављали час ово, час оно, понеки пут сасвим обратне ствари? Колико је било дочека, националних манифестација, обрта и скокова, које смо ми све радосно прихватали, па онда убрзо стицали уверење, да нам је празно било надање и лудо радовање!
Нека Бугари то разумеју, нека по спољашности не суде о нама, јер смо ипак бољи но што изгледамо. Нека из зато не вређа, кад чују Београђане да говоре: „Дошао Балтазар!“