Гласови о аустријском спремању, који су једно време били умукли, јављају се последњих дана опет у већој мери. Сигурни људи, који добро знају све што се ради, јављају да се у целој Босни, Херцеговини и једном делу Санџака ужурбано врше војне припреме, да се војска гомила, стратегијски путови оправљају, магацини пуне храном и муницијом, приватне зграде узимају под кирију за болнице, и пописује теглећа марва, а да у исто доба аустријски генералштабни официри јавно и тајно путују по крајевима, у којима би дошло до сукоба, ако Аустрија збиља крене на југ.
Сви ти гласови, ма да су апсолутно аутентични, изгледају чудни, кад се узме у обзир, да је султан, после дугог противљења и одлагања, на крају крајева ипак у главноме пристао на предложене му реформе, да је пустио европску жандармерију у Маћедонију и да је Аустрији додељен баш онај крај, који је она захтевала. Осим тога бугарско-турским споразумом отклоњена је, бар донекле, опасност сукоба између те две државе, устанак је престао или бар одложен за неизвесно време — једном речи, све показује, да у овом тренутку нема никаквих изгледа да ће се на Балкану мир нарушити, а Аустрија се међутим ипак спрема као да је рат на прагу. Зашто?
Одговор није лак. Нема апсолутно никакве вероватноће, да би Аустрија, у случају да устанак поново букне, добила од великих сила мандат да уђе у побуњене крајеве и да уведе мир. Ма да би може бити, Енглеска пристала на то, ниједна од других великих сила не би: Француска из обзира спрам своје савезнице Русије и пријатељице Италије, Немачка што, осећајући се и иначе усамљена, не би хтела да дира у Русију, којој би она, по свима знацима судећи, хтела што више да се приближи, откако је енглеско-француским и француско-италијанским споразумом тројни савез изгубио сву своју политичку вредност. Италија не би ни у којем случају пристала да се такав мандат да Аустрији већ због тога, што и она сматра да има животних интереса на Балкану и што би ти интереси онда била угрожени; о Русији и да не говоримо, цело њено држање сведочи, да она ни у којом случају не би више хтела да падне у исту погрешку, коју је једном учинила, допуштајући да Аустрија окупира Босну и Херцеговину.
Кад дакле никакве могућности нема да Аустрија добије тај мандат, зашто се онда спрема? Да сама на свој рачун објављује из завојевачких намера рат Турској, на то она и не мисли, нити је икад мислила, јер би тај рат у сваком случају довео у питање цео њезин опстанак; изгледа дакле, да се она онако у лудо спрема, без икаквог смисла и рачуна.
Па ипак није тако. Из искуства већ знамо, да она целу своју спољну политику води врло доследно, с напред израчунатим планом; ово дакле несмишљено и бесциљно спремање само је привидно; у самој ствари оно има, као и сво друго, што се у Бечу ради, свога смисла.
Очевидно је, да Аустрија посматра развитак рата на крајњем Истоку; од исхода његовог зависиће и њено држање, али ма како се тај свршио, она ће у тренутку, кад се буду почели преговори за мир, гледати да извуче користи за себе. Претпоставимо — што је невероватно — да Русија буде дефинитивно побеђена од Јапанаца; Аустрија би тада, као и многе друге европске сиде, гледала да из те Русијине слабости што добије; све друге државе узеле би гдегод у Азији по који комад земље, као што би и Јапан наравно добио највећи део; Аустрија би овде на Балкану, тада по пристанку свију осталих сила, сигурно нешто добила. Ако напротив Русија победи и, наравно узме за себе, као резултат те победе, Манџурију и Кореју, а можда и што више, онда би на првом месту Аустрија тражила од ње компензацију за своје мирно држање за време рата. Ту компензацију онда само на Балкану може добити, пошто колонија нема. Да ли би Русија пристала на то, не може се унапред рећи, Аустрија би у сваком случају тражила. Наравно да би се она постарала, — а то јој је врло лако — да у том тренутку букне какав нов устанак у Маћедонији, Арнаутлуку или Старој Србији. Тиме би онда њена интервенција добила и једно, ма и привидно, оправдање.
Ето то је једино могућно објашњење садашњем аустријском спремању.