Јутрошње стране новине донеле су нам све могуће коментаре о састанку Краља Петра с кнезом Фердинандом. Из њих се најбоље види, да је и страна штампа савршено била изненађена, као год и наша, и да није умела да определи своје држање. Очевидно је, да са званичне стране није дат листовима никакав миг, како ће гледиште да заузму; отуда сваки на своју руку тумачи нишки састанак.
Ређати све те верзије била би савршено излишна ствар, као што би било и излишно побијати сва она нагађања, више-мање апсурдна, која како у ком листу налазимо. Али једно вреди споменути: Сви бечки листови кроза зубе признају, да састанак владара у Нишу није само акт учтивости, већ да има и политичког значаја.
То признање врло је карактеристично, кад се има у виду шта су све ти исти листови писали ових последњих недеља. По њима и поштанско-телеграфска конвенција, закључена између Србије и Бугарске, и припрема за остале конвенције, и састанак обеју омладина у Софији и Београду и скора посета софијских грађана у Београду незначајне су појаве, које никаквих политичких последица не могу имати; цео рад на зближењу Срба и Бугара по њима је само празан сан, који се никада неће, нити може да оствари.
Зато их је тако и изненадила и запрепастила посета кнеза Фердинанда Српском Краљу. Још више су их међутим бациле у бригу све оне околности, које су претходиле и следовале том владарском састанку. Тајанственост, у коју је цела ствар била све до последњег тренутка замотана, високо одликовање Кнеза Николе баш на тај исти дан, присуство г. Аце Станојевића у Софији и долазак бугарског министра председника и министра спољних послова у Ниш — све то сада ипак и њима изгледа прилично важно.
Међутим они гледају да ту важност што више умање. Тактика им је при том врло проста: Маћедонија, веле, биће вечита сметња сваком истинском зближавању Срба и Бугара. Говорећи то, они рачунају на целу нашу обострану тесногрудост, на све оно што смо ми раније радили, као ситне, малене лутке, које су играле на канапу онако, како се то у Бечу желело. Зато и не верују, или се праве да не верују, да ми једном ипак можемо увидети све наше старе заблуде и погрешке и постарати се, да их исправимо; зато нам с очевидном злурадошћу и добацују Маћедонију, као кост око које бисмо се ми и одсад, као и досад, гложили; зато понеки од њих чак гледају да изазову неповерење Турске, причајући, како се на српско-бугарском савезу одиста ради, али да ће тај савез бити наперен против Турске.
Нека та господа из Беча нагађају, погађају, објашњавају, агитују и подбадају колико год хоће! Покрет за споразумом између Срба и Бугара постаје сваким даном у оба народа све јачи; јавно мњење је једнодушно за то и обе владе, и српска и бугарска, баш и кад не би биле уверене у корисност тога споразума, морале би да воде рачуна о њему. Срећом, судећи по свему оном, што се ових дана десило, изгледа да су и обе владе сагласна с том жељом народном, а онда је одиста све лако. Нека буде само искрености о обе стране, нека се све ради без икаквих задњих мисли, нека се води озбиљна рачуна о будућности једног и другог народа, а не о ситним прохтевима ове или оне стране, па ћемо несумњиво и ми и Бугари имати користи од тог заједничког рада, на штету свију ових, који су досад ликовали.