На руско-јапанском бојишту срећа се окреће. Од почетка рата па све до пре два дана Јапанци су више мање имали само успехе. Изненадивши својим нападом Русе, који никако нису хтели да верују у могућност рата, они су их затекли неспремне, с мало војске, са раштрканом флотом. Користећи се својом бољом спремом, својом бројном надмоћношћу и на води и на суву, свима оним преимућствима која даје изненадна и енергична иницијатива, они су заузели Кореју и прешли чак и у Манџурију. Али и најватреније присталице јапанске признају, да сви њихови досадашњи успеси нису били плод чисто њиховог рада; они су при том имали још нешто друго, имали су среће.
Та њихова срећа најбоље се огледа у пропасти руске оклопњаче „Петропавловског“ и погибији адмирала Макарова. Могла је на њихову ману да наиђе и друга која руска лађа, а не баш та, једна од највећих и најбољих; могао је Макаров бити не на њој, већ на којој другој; могао је Макаров не погинути, већ се спасти, као што су се спасли многи други.
Све то није тако било, на жалост. „Петропавловск“ је пропао а с њим и енергична Макаров; порт-артурска руска флота остала је без своје највеће лађе и, што је још важније, без свог храброг и предузимљивог адмирала, којега досад још нико није могао да замени, пошто је с Порт-Артуром веза прекинута, пре но што је Скридлов и могао да стигне.
Успеси на води, успеси на суву! Немачко-аустријско-јеврејско-енглеска штампа ликује од радости и труби на све стране, да је северни колос почео да се распада под ударцима малих Јапанаца. Али тада дође глас из самих јапанских званичних извора, да је због сукоба између две јапанске крстарице једна потпуно пропала, а друга јако оштећена и да је оклопњача „Хацузе“ наишла на једну руску мину и одлетела у ваздух. Срећа се окреће!
Дакле и јапанским бродовима може тако што да се деси! И руске мине дакле умеју да експлодују! Колико се већ није о њима и шта се све није о њима писало. По енглеским и аустријским новинама судећи рекао би човек, да те руске мине нису ништа друго, до празне тикве, које будаласто пливају по води; никада досад никаква зла не учинише; те нису добро распоређене, те експлодиван материјал ништа не ваља и шта ти ја све знам. Сад ће ти исти листови наравно рећи, да пропаст тих бродова ништа не значи, да је све то само ситница, пуки случај који никакве важности нема и ако су кад је „Петропавловск“ пропао говорила о „смртном удару, који је задесио Русију“.
Знамо и ми, да пропаст тих двеју лађа неће уништити јапанску превласт на мору, али ће без сваке сумње свима онима, који све боре под заставом рускога орла дати нове храбрости; увериће их, да се ратна срећа окреће и да је сада на њих дошао ред да односе успехе. Из нејасних, прилично неразумљивих телеграма, који последњих дана стижу, о операцијама на суву, види се да и у томе није све онако, како су Јапанци желели. Они после битке на Јаду не продиру више у напред, зауставили су се после тог успеха и канда чекају да им нове трупе дођу. Сваки дан који они изгубе у том чекању, за Русе је добивен дан. И још нешто друго: изгледа да Кореја није очишћена од Козака, као што се то причало; сваки час се јављају омања њихова одељења, узнемирујући им позадину и доводећи у опасност јапанску комуникациону линију.
Ни о војсци генерала Лињевића ништа се незна. Је ли она још око Владивостока или се, што је вероватније, лагано спушта на југ, залазећи тако за леђа Куровкијевој армији? Ако се та комбинација оствари јапанска главна сила наћи ће се између чекића и наковња: спреда ће бити Куропаткин, с главном руском војском, а с леђа Лињевић с 40.000 војника, од којих је трећина само коњица.
По свему изгледа, да се одсудни тренуци приближују. Како буде да буде, били Јапанци потучени или не, крајњи исход рата ипак неће од тога зависити. Ратна руска историја учи нас, да су Руси, крај свију недаћа из почетка, увек побеђивали. Тако ће бити и сад.