Већ је јављено нашим читаоцима, да је дан, када ће се састати у Београду први конгрес српских лекара утврђен за 6, 7 и 8 септембар ове године. Конгрес је дакле јавно сазван и он ће се одржати. Вредни радници на пољу медицине и природних наука, пријавили су се, и из Србије, и из осталих српских и словенских крајева, својим многобројним и одабраним радовима, те тиме показали целоме свету, да и наша многонапаћена отаџбина може сакупити у својој престоници научни свет свега Српства и Словенства, баш ове године, када и званична Србија прославља стогодишњицу почетка витешке борбе за своје ослобођење.
Организациони одбор за овај конгрес свршио је скоро све претходне послове, направио распоред појединих секција, учинио распоред научнога рада по тим секцијама и оставио слободна времена члановима конгреса за разгледање и шетњу по Београду и околини. У ово „разгледање и шетњу“ дошла је и посета по београдским болницама, једна тачка, која се у овом програму неће моћи извести из простог разлога, што ми, осим једног оделења, немамо нити смемо имати шта да покажемо нашим гостима. Хоћемо ли им показати своју државну болницу, подигнуту у незапамћена времена и претрпану болесницима, да их је пуно и по сутерену и подруму, или им показати „модерну“ болничку зграду са две собе, два оделења и два шефа у њој? Хоћемо ли им показати болницу за душевне болести, у којој због претрпаности и нехигијенских услова сироти умоболници изгубе и оно мало здравога ума, што им је у болести заостало, или ћемо им показати обадве војне болнице још пре 20 година оглашена за склона паду а друга прекројена од старе, изанђале и дотрајале касарне? Једино што их смемо увести у женску болницу, којом се морамо задовољити као једином модерном тековином за сто година живота наше државе.
А ко је крив за овакво мизерно стање београдских болница? Крива је држава, што богате приходе свога санитетског фонда није хтела да утроши на подизање модерних зграда за болнице у престоници српског Пијемонта, него нам се данас после сто година државног живота у брк смеју многе мање вароши, па и јучерашње Сарајево. А ко представља државу? Представљају је појединци: министри, начелници, секретари итд. А то значи, да ако су секретари, начелници и министри људи устаоци и вредни, да ће њихов плодан рад пасти на част држави. И заиста ови наши чиновници, које држава скупим новцем плаћа, криви су за ово јадно стање престоничких болница.
Али, као што рекосмо, нашим гостима имали би да покажемо оделење за породиље и женске болести. Ово оделење чини част држави, али не и част њезиним чиновницима. Јер крај ових чиновника не би српска престоница још добила модерно женско оделење. За ову болницу припада хвала једној славољубивој жени, чију су заповест ситне душе чиновничке одмах знале да изврше, само да би јој се што пре име заблистало на кући, озиданој крвавим народним новцем. Та жена тражише даље славе и нареди, да се зидају још два оделења, једно за инфективне болести а једно за хирургију. И то заиста би. Али кад неста женске славољубивости, неста и заповести и чиновници наши опет падоше у зимски сан идући редовно у канцеларије а не радећи ништа на продужетку започетог посла.
Већ две године како су зграде озидане. Требало је да прође година дана, док су се наши чиновници одлучили које ће грејање да уведу у нове зграде. најзад и то би одлучено. Стручњаци се изразише за централно грејање. Одмах се поручише све предложене машинерије. Стигоше и машине, биће томе већ пуна година. Како није било предвиђено, да се зида нарочита кућица за машине, то су оне смештене у влажне подруме нових зграда и ту леже још и дан-данас, кваре се и рђају, па кад им дође време да се намештају, ван сваке сумње, да ће бити искварене и неупотребљиве. А те машине грдно стају.
Тако нам зијају две нове модерне болнице и ми их не можемо показати нашим гостима само због спорога рада наших чиновника.
Организациони одбор водио је рачуна о овим двема зградама, које би могле подичити и веће вароши, па је преко нарочито изабраних људи и умолио надлежног министра да нареди својим чиновницима, да се болнице што пре предаду јавности. Од министра је добијено обећање, да ће се испунити молба одборова. Међутим је од тог доба прошло већ месец дана, и рад на отварању болница није ни за корак кренуо напред.
Јасно је, да ми не смемо дочекати госте са болничким крнтијама. У име угледа Србије, у име поноса домаћих лекара, позивамо вас, чиновнике, што представљате државу, да за ова непуна четири месеца, порадите свим својим силама да се ове скоро готове болнице отворе и попуне болесницима. Не учините ли то до отварања првог српског конгреса, грех и срамота нека падне на вашу главу!