Из извештаја које доносимо с Краљевог пута види се, да је и овом приликом, као и при ранијим Краљевим путовањима, дочек народни и врло срдачан и врло одушевљен. Цео свет с радошћу поздравља новога Краља, који својим чисто уставним држањем доказује, да се једном за свагда прекинуло с оним вратоломним експериментима, који су убијали земљу и онемогућавали сваки сталан, конзеквентан рад. Уз ту радост меша се још и природно љубопитство народа, који се, долазећи из целе околине оних места, кроз која Краљ пролази, тиска да види унука великога Карађорђа, чија успомена још живи нарочито међу старијим људима, и ако се деценијама чинило све, да се умањи и утре.
Врло је паметно учињено, што се сада све избегава, што би могло да личи на званичне, укочене пријеме и дочеке, који су некада били у моди. Благодарећи личној иницијативи Краља Петра те бескорисне, чак и штетне параде — штетне и по углед владаочев и по народ — скинуте су с програма. Наравно, то није могућно до потпуности извести; има још много чиновника, кметова, грађана и сељака, који гледају да дочек што свечаније испадне и ако им се говори и говори, да Краљ неће никакве капије и никакве венце. То су још остаци старих обичаја и навика, које није лако искоренити. Зато се у сваком месту кроз које Краљ пролази стално може да запази ово: народ и власти држе се у првим тренуцима онако, како су се држали некад при дочеку краљева, па се онда постепено у току дана, видећи из понашање самога Краља, да то нема смисла, приближују Краљу и његовој околини с више слободе и отворености. Затегнутост се лагано губи; место оног резервисаног, неприродног тона долази срдачност и простодушност, првобитне одлике српског сељака, које су некада ако не угушене, а оно бар прикривене биле.
Шо је то тако, лична је заслуга Краљева. Својим простим, отвореним држањем, у којом нема ни гордости ни оне неприродне, извештачене љубазности краља Милана, Краљ Петар привлачи к себи свакога, с којим у додир дође. А народ је увек захвалан на таквом опхођењу и љубављу враћа му отвореност. Он има инстиктиван страх од свију бомбастих речи, којима је био толико пута обасипан и — увек разочаран; не воли да се владалац његов либи од њега, али му исто тако недостојно краљевог имена изгледа, ако се Краљ сувише спусти к њему.
На краљ Малан ни краљ Александар нису умели да погоде прави пут у општењу с народом. Њихово понашање било је увек чудновата смеша сатрапских обичаја и претеране фамилијарности; Краљ Петар подједнако је далеко и од једне и од друге крајности и то ће му увек одржавати љубав народу.
Није неважно при томе и то, да су због тога трошкови око дочека Краљевог сведени на минимум. У тешко доба, у којем живимо, ниједна пара није за бацање. Лудост би била и злочин трошити онако немилице новце за те дочеке, као што је то некад чињено; скроман али искрен пријем на који Краљ Петар свуда наилази код народа најбоље одговара и његовом личном укусу и плановима његовим за будућност.