Шта се чује из Гостивара?

Не знам како је по осталим нахиама и казама, али код нас овамо влада голема невоља. А невоља нам није, што но веле од Бога, не страдамо ни од неродице, ни суше, нити какве болештине, већ од обести дивљих и крволочних Арнаута. Ево, ако се не варам, биће више од две године дана како нас заваравају и обмањују некаквим „реформама“ које ће се завести и после чега ће нам бати боље; ми прости људи, како нас је Бог дао, веровали смо и надали смо се све једнако, али у зао нам је час било свеколико наше надање, стање нам се за све то време ни у ком погледу није побољшало. Ми управо и не знамо у чему се састоје те надалеко хваљене реформе, код нас ничега новога нема, све је као и пре рефорама, краде се и пљачка, ара, и убија, нисмо господари ни од свог имања, ни од свог живота — ама на длаку све као и пре, већ ако се неће у реформе убројати то, што је у Маврову установљен мудирлук, те нам поред мудира дођоше још — дваестак заптија, арнаутских изелица!

Не, мени се управо чини, да су нам те рђаве реформе и увреда нанеле, јер и само то име „Реформе“, које је код нас у правом смислу „шупља фраза“, распалило је још јачу мржњу код фанатичних и дивљих Арнаута, те су, може се рећи, од како се код вас та реч чула зулуми двојином и већи и чешћи постали.

Бачени овамо Богу иза леђа, патимо и пропадамо дан из дана све јаче и више а нико ни да чује за наше невоље и страдања, а на какву помоћ већ смо и наду изгубили. Ја знам многоме ће се веселом Србину, читајући ове редове, учинити да је ово претерано и увеличано јадање, но ја ипак велим да је слаба и невешта рука моја, да и један мали део беде и невоље у којима се налази овај ојађени народ српски оцрта, јер не ретко ми овде завидимо нашим мртвима, јер нам је тиранија и лична имовна несигурност живота толико загорчала да нам са више и не мили живети. Благо онима нашим земљацима који лане с пушком у руци изгибоше борећи се с душманима, јер бар изгибоше као људи, а ми што остадосмо, ми ето један по један гинемо али нити знамо где и зашто…

Сумњам да ће вам ово писмо доћи до руку, па зато и не мислим улагати труда узалуд око тога, да редом изнесем догађаје који су се збивали код нас из раније. Наша пошта је тако сигурна да се народ скоро никако њоме и не служи, а нашта и плаћати поштарину, кад никад никоме послата ствар не стигне. Ми са својим земљацима који се налазе растурени по свету слабо кад опћимо преко писама, па и то обично чинимо кад когод пође на пут те понесе уз пут које поздравље и писмо, иначе једни за друге чујемо од виђења до виђења!

Ово десет-петнаест последњих дана зулуми су нарочито учестали. Оно истина гора се већ заодела листом, те ни нама сада није тешко као зимус да се приберемо у мале чете и зађемо за грмевље, али са свију нам се страна поручује „мирујте“ а и помоћ нам се ни од куд нема да укаже, јер веле, Русија је у рату, зар Турчин осетио, те се сад и не мрази много да ову голадију арнаутску мало притегне. Арнаути опет зар осетили широко око врата, па се сви мали и велики дали у крађу и разбојништва.

Ето, пре 10 дана у Паград—Новом Селу гласовити арнаутски хајдук и српски зулумћар Тахир Точи ухватио је и у ропство одвео Тришу Николића, званог Кркала, трговца из Београда (Србија). Сада овај зликовац кад је побегао са Тришом чак у Горицу код Грика-е-Вогљ у Малисији поручује и тражи огромну суму за откуп. Мавровски мудир није ништа предузео да човека спасе из руку Тахирових. Триша Николић одавно је отишао у Србију и тамо тргује, пре 5-6 мес. дошао је, на његово велико зло, да се види са родбином; припада иначе једној од наших најимућнијих и најјачих кућа.

Исто тако пре неколико дана једна јака разбојничка чета Арнаута напала је у Маврову на чобане с крдом говеди и после једног крвавог окршаја у коме су погинула два Србина отерали су 500 комада рогате марве у гору. За разбојницима пошла је потера и како се чује успела је да врати стоку, а хајдуци су измакли.

О оваквим и сличним крађама и разбојништвима чује се и другде по околини. И док се озбиљно Арнаутима не стане ногом за врат нама нема мира. Ко пак ове дивљаке на срамоту 20. века штити и брани ја не знам, али нам је од њих дошла душа у подгрлац!