Колико је у нас мало обзирности и праведности спрам људи који раде јавне послове, колико због сићушних побуда ми понеки пут изгубимо свако осећање за меру и разлоге — сведочи она резолуција, којом је београдско свештенство пре кратког времена осудило писање „Хришћанског Весника“ и уредника му проту Алексу Илића.
Није наше да решавамо расправу која већ тако давно постоји између митрополита и г. Илића; нека то чине стручни листови, а у крајњој линији — ако се ствар још више заоштри — и судови; али нам је у сваком случају дужност, да осудимо онакав начин борбе, каква се у овом тренутку води против г. Алексе Илића. Ми никаквих веза с њиме немамо, нити смо икада имали; чак га и не познајемо, али правда захтева да кажемо што у његову корист.
У тој резолуцији београдских свештеника пребацује се проти Илићу да својим писањем у „Хришћанском Веснику“ подрива основе православне цркве, да служи непријатељима Српства и да пружа материјала Римској пропаганди да свој циљ постигне. Све су ово врло крупне речи, да их крупнијих не може бити; пребацивати једном српском свештенику, који толико година часно носи одежду, толико година ради на црквеној литератури и на националним пословима нашим, најстрашнија је увреда, коју уопште људски ум може да измисли.
Такве ствари могле би да се кажу само кад би се имали апсолутни, неумитни докази. Тих доказа међутим нема. Ми не познајемо проту Илића лично, али познајемо његов рад и нигде у целом његовом раду не нађосмо ни једне сенке, која би могла да падне на његову часност као јавног радника и српског свештеника.
Напротив, нама је познато, баш кад је о велеиздајништву реч, да се у Босни сваки сматра за велеиздајника, који прима и чита „Хришћански Весник“. Полиција је усред Сарајева напала на кућу нашег познатог попа Степе Трифковића и раскопала је целу, тражећи „Хришћански Весник“. То извесно не би чинила, да уредник његов служи посредно или непосредно римској пропаганди.
Познато нам је исто тако, шта је све прота Илић урадио овде у Србији на прикупљању помоћи за Невесиње, кад је у њему владала она страховита глад. Позната нам је његова расправа о римској пропаганди, једина књига у нашој литератури која о том питању говори. Познато нам је какве пријатељске везе везују проту Илића са свештеницима из свих делова Српства и високо мишљење које они о њему имају; познато нам је, да је сад баш у „Босанској Вили“, за коју тек нико паметан неће рећи да служи римској пропаганди, изашла слика проте Илића и у њој неколико ласкавих речи, којима му се одаје достојно признање на његовом родољубивом и истрајном раду за добро цркве и народа нашег.
На једној страни су дакле та факта, а на другој тврђење београдских свештеника, да прота Илић ради против српске цркве и српског народа. Нико не може бити у недоумици којој страни да верује, али сваки у исто доба мора да увиди, колико је нетрпељивост код нас постала општа ствар. Чим се ко усуди, да у каквом питању има друкчије мишљење но ми, чим се ко усуди да пође тим путем, који по дубоком свом убеђењу сматра да је најбољи, и ако се од нашега разликује ми дрекнемо сви као из једног грла: „Ено га издајник! Каменујте га!“
У нервозно доба, у којем живимо, то се може објаснити, али се не може опростити. Нарочито се не може опростити свештеницима, који више но ико други, треба и да врше оно, што проповедају: трпељивост и благост хришћанску.