Поноћ је[1]
Пред „Албанијом“ је, уз багрем наслоњен, суморно стајао усамљени самар, а у „Албанији“ је за столом, су осмејком на лицу, седео последњи гост, позвати престонички носач Алимпије.
С презрењем гледајући на празан чокањ пред собом, он, се с поносом сећао својих данашњих успеха. Ништа не говорећи, напрезао је обе мишице, па силовито опружао своје руке унапред, подражавајући начин, на који је данас снажним једним покретом наместио Вертхајмовачу № 1 на њено дрвено постоље. При том би се јаче осмејкивао, као да би хтео рећи: „Тхе, то не може сваки!“
Међутим се, напољу, у души самаревој рађале страшне слутње о судбини његова господара: види самар, добра бити неће!
У крчми је настала мртва тишина. Последњи келнер за једним столом сањиво клима главом, а престонички носач Алимпије потпуно се ућутао и седи с неким пријатним изразом на лицу, да чисто мислиш, добро му је… кад оно тихо ткање не чује, што наук везе жицом таваном, под овим сниским црним таваном…
И врата шкринуше…
У крчму ступи песник непризнат.
Подугачке разбарушене косе, која му је у густим праменовима падала по ониском челу и једним делом готово сасвим покрила десно око; дугуљаста, бледа лица, са двема значајним борама с обе стране носа; ситних сентименталних очију, сањалачка погледа, корачао је песник својим дугим ногама тромо, али опрезно као Хамлет кад је ишао за духом својега оца.
Џепови на дугачком, овешталом капуту били су препуни некаквих хартија, те су више личили на бисаге, него на џепове. То је био све сам „рукопис“.
Пошто је зажмирио и испитујући прегледао све госте редом, — који нису били ту, — седе за сто носача Алимпија.
— Ви допуштате, драги пријатељу?
— Шта? упита носач и диже главу.
— Да седнем за ваш сто?
— Седи, брате.
— Допуштате, дакле да поделим с вама који пријатан часак.
— Море, шта имам пријатно да поделим, кад ми је празан чокањ?
Песник даде знак, да се напуни чокањ, па настави:
— А ви пијете, пијете?… Е, видите, боље би било да читате.
— Шта да радим? упита у чуду Алимпије.
— Па да читате; то је душевна храна, на пример: романсе, новеле или, рецимо, романе…
— Ама, баталите ви то, господине. Зар ми је мало што носим ормане, него још и да их читам.
— Да… имате право… ви носите и сносите грдне терете, али овај мој понети не би могли.
— Па да пробам, колико има кила?
— Не, не, то је немогуће… ах, то је страшно! уздахну дубоко песник и спусти главу на груди.
Носач га погледа, чудећи се, па слегну раменима и испразни чокањ.
— Ја, ја… тако је то… отпоче опет песник сасвим сентиментално. Овако усамљен, као што ме сада видите, нисам ја одувек био. Био сам у служби, па ме отпустише само зато, што сам уместо једног расписа написао новелу. Скотови једни!… Као да оним јадним људима у унутрашњости не би била пријатнија новела од сувопарног расписа. Имао сам и породицу, жену, браћу, родитеље драге и све се то сатре, све угине… а ја сам им непрестано читао своје приповетке, да их култивишем и забавим. Био сам дружељубив и призивао сам својој кући на чај своје пријатеље и — читао им. Али кад падоше прве жртве, кад се међу познаницима појавише први смртни случајеви, све се од мене разбеже. О мени се стало причати, да изгледам као онај лав, што мами у своју пећину невине животиње, да их умртви и прождере… Којешта! Та ја сам само неговао литературу на тим другарским састанцима, желео сам да измењамо мисли. И тога су се, слаботиње, највише и плашиле!… Ах, ах, ах, мојих јада нема на далеко!…
Имао си ташту, та шта је вила!
— То јест, она није баш каква била. Имала је, знате, нешто мало бркова и, Бог да јој душу прости, била доста строга женска персона. И то је снажно, гојазно чедо, код стоте приче постало бледо, — угинула је. Угинула је онако тих и нежно, каква никад у животу није била. Моја последња жртва… И сад сам усамљен; потпуно усамљен и блудим тако по свету као Вечити Јуда… То је неправда, страшна неправда! — Али, ево, молим вас, па расудите сами.
И ту песник извуче из џепа један замотуљак некаква рукописа, разави га, поручи носачу још један чокањ ракије, искашља се и отпоче:
„Мото: бити ил’ не бити?…
Пити, пити, господине, — ништа лепше од тога! прекиде га Алимпије, кад спази нов чокањ.
— Ама, није <em>пити</em>, него <em>бити</em>; то је мото, објашњава песник.
— Е, ако је мото, ваља га бити док је душе у њему.
— Та ти то, видим, не разумеш, — љути се песник, — него слушај даље:
„Било је то, ах, у злаћано доба, бајне младости. Он бејаше сиромах, али — разуме се — поштен, уман и веома начитан младић и врло је много ћутао. Био је блед. Учио је седми разред гимназије. Нису му ишли од руке језици, математика и природне науке, иначе је био одличан ђак. Често смо се скупљали у његовој скромној, али поштеној собици. Самовар је зујао. Он је обично грицкао нокте и ћутао; ми смо пушили, прекрштених руку гледали у њега и чисто као с неким дивљењем слушали како паметно ћути. Преко пута од њега, у отменој кући, становала је она, — Зорка; учила је пети разред инштитута; чиновничко чедо, размажена и кокетна…
„Сиромах наш друг, овај могло би се рећи, српски Соломник (за којим плаче некакав руски роман, то јест, да му буде јунак), погледао би покадшто у ту кућу, кад је Зорка седела с радом крај прозора, гледао и ћутао; она га је чула како ћути, али му ништа није одговарала. О, стократно загонетно девојачко срце, о кокетна иштитутко, ко ће те икада одгонетнути, ко ли разумети жеље твоје.
И тако је песник непрестано даље и ко ли разумети изопачене жеље твоје?!…“ даље читао. Онда онда су се још, као јаче истакнуте, разумеде речи: кокетна… сиромах… поштен… хладно срце… официрка — па је онда све прешло у монотоно брујање које је носачу Алимпију све више личило на лупање ветрењаче пред Параносовим магазама. Он га је с почетка по који пут погледао, као да је хтео викати за помоћ, или да завапи: милост! али је доцније малаксавао све више, док му најзад глава не клону на прса и он сасвим заћута. Рука му је лежала опружена по столу и још је држала празан чокањ.
А песник напослетку сврши… Неко се убио на нечијем гробу; некога је после тога гризла савест; неко је отишао у лудницу, и то је био крај.
Он одахну, склопи „рукопис“, погледа у носача и упита га:
— Е, молим вас, расудите сад сами.
Носач је ћутао.
— Реците ми, молим вас, свој суд… Шта, ви спавате? рече песник као увређено и дохвати га за руку да га пробуди. Ну рука је била тако хладна, да се песнику диже коса на глави.
Носача Алимпија није било више међу живима; он беше угинуо, и био је, тако рећи, мртав…
Песник устукну за један корак, дохвати се десном руком за главу а левом за срце, као што се пристоји на позорници, и одиста очајним гласом узвикну:
— Зар и ти (хтеде рећи: сине Бруте, али се присети, да би то било и сувише брутално, те настави)… зар и ти… зар и ти — јаки човече?!… Па то је страшно, то се не може више издржати!
Затим јурну кроз врата, прелети преко Теразија, и стушти низ Балканску улицу. . .
Ко је после тога ишао савском обалом према железничком мосту, могао је у полутами на мосту спазити једну подугачку прилику, гологлаву, с дугом косом, која је, држала некакву хартију у руци и грчевито је стискала. Ветар се играо праменовима косе и разносио по околини речи:
„Он је био сиромах, али паметан и ћутао… она… кокетна… иштитутка… камо одгонетке…“
Ту се прилика наједанпут заљуља и, као да изгуби равнотежу, стрмоглави се у Саву.
Па ипак је последња утонула уздигнута рука са згњеченим „рукописом“, као да је страховито претила заосталом човечанству или као да је песник хтео још да сачува то благо за потоња поколења.
Таласи, изазвани овим падом, ширили су се круговима на све стране, а они који допреше до обале, шапутаху неразумљиве речи: сиромах… Соломин… поштен… кокета… срце… одгонетка…“
После неколико тренутака, изби на површину воде више мртвих риба; оне се зачуђено погледаше и ућуташе.
Подбелешке
[1] Није, до душе, баш сасвим била поноћ, али лепше изгледа, кад се овако почне.