Читаоци наши знају, какав се страховит догађај десио пре десетак дана у Старој Србији, близу наше границе. Двадесет и четири Србина, махом Старосрбијанаца, који су с оружјем у руци били пошли у Македонију, пали су у клопку, која им је била спремљена и изгинули чим су прешли границу. Јунаци су били све по избор, сваки кадар да буде не војник но четовођа; сваки се од њих пре тога већ годинама борио с онима што разоравају српско име и српско огњиште — а сада им ено гаврани круже око мртвих тела. Били су пошли да се боре, а изгибоше без борбе и без јунаштва; хтели су да буду осветници и заштитници, а били су само жртве.
Чије жртве? Жртве оних бездушника, који их послаше тако лудо да гину; жртве оних несавесника, којима је слава генерала Цончева и др Татарчева не да мирно да спавају и који тргујући тако с туђом кожом и туђом главом хоће себи да теку име и углед, које не заслужују.
И најглупље дерле увиђа данас да у интересу Србије и Српства мора у Старој Србији и Македонији да буде мир, докле год траје руско-јапански рат, да с Турском морамо да будемо у што бољим односима па ма каквих нас жртава то стало и да сваки немир, свака узрујаност у тим несрећним земљама само Аустрији може корисно да послужи — само не увиђају ти људи. Они воде политику на своју руку, дискредитују државну управу, лишавају нас плодова нашег дугогодишњег лојалног држања спрам Турске — само из неке необјашњиве уображености или себичних, личних рачуна својих. И краљ и министар спољних послова указивали су у толико прилика на ту потребу да с Турцима живимо у најбољим односима, а шефови тог нашег бедног комитета подмећу им ногу и једним лудим поступком својим руше све, што је с толико муке сазидано. Већ сам тај факт могао би се назвати издајством, баш и да се није свршио оном крвавом трагедијом на Четирачком пољу.
А овако је још сто пута горе. Баш и кад би могло да им се опрости то самозвано мешање у спољну политику Србије, не може им се никада опростити начин, на који су то учинили. Кад су већ хтели да шаљу чете, друкчије би требали да их шаљу, а не овако улудо. Бугари шаљу већ толико година своје људе у Македонију, па чусте ли икада, да им цела једна чета изгибе и то још овако одабрана? Не. А наши ови сметењаци послаше једну и ето шта учинише. Спремали су је као да је за параду спремају, слали су је као да је у сватове шаљу; само што звонима и топовима нису огласили полазак.
Сад ће наравно друге да криве. Кривиће оне мртве што својим главама платише њихову луду памет; кривиће и нас, што о томе уопште и говоримо; рећи ће да за сваку велику ствар треба и великих жртава. И треба, јесте истина. Али ове жртве бескорисне су жртве по нашу народну ствар; оне су чак и штетне. Шта ће рећи породице и братства изгинулих јадника о нама и о Србији? Шта ће мислити онај весели народ тамо о нашој мудрости? Па бар да један од тих наших београдских „Македонаца“ с њима пође и погибе с њима заједно! Све би онда друкчије изгледало. Али овако ће цела земља да носи одговорност за ту лудост неколицине њих. Тамо у Старој Србији и Македонији, нико не зна за генерала Атанацковића, Л. Ћеловића и дра Гођевца — како не би и знао, кад их никада видео није? — али зна за Србију. И Србија, која је већ за толико туђих грехова плаћала, Србија ће морати да плаћа и тај грех.
Зато кривци не смеју остати некажњени. Истрага је већ поведена, нека се води брзо и одлучно, без икаквих обзира. И због наших спољних односа и због угледа Србије морају бити кажњени сви они, који су криви за то двадесетчетвероструко убиство.