Може човек бити врло равнодушан спрам свих јавних питања и ипак налазити, да је бекство Милана Арсенијевића афера, која има велике важности по цео наш јаван живот и по односе у нашем друштву. То није обичан фалсификат, нити је бекство каквог обичног, пропалог трговца. Улога, коју је Арсенијевић играо у последње доба, његов положај као народног посланика, име које је уживао у своме крају — све то чини да Арсенијевићева афера излази из узаног оквира свакидашњости.
Његово бекство показује чак и онима, који су највише имали вере у њему, да је обичан неваљалац, који није презао ни од чега, само да дође до онога, што му је био циљ. Он није пропао због једне несрећне шпекулације, није починио оне фалсификате у тренутном шкрипцу, већ је систематски за читав низ година, ‘арао и варао цео свет. Он не спада међу оне људе, који притерани невољом уза зид, једнога дана, у наступу лудила, учине какво неваљалство, које у редовним приликама, да су имали мало више среће у животу, никада не би учинили. Не. Какав се сад показао, одувек је такав био. Банкротирао је једаред, банкротирао је други пут. Као тутор једне масе починио је чуда, учинио то исто и други пут и ипак је нашао начина, да буде и даље трговац, да буде опет тутор и да буде чак и народни посланик.
Обичан човек пита се, како је све то могућно. Ситан какав кривац, кад једаред укаља своје име, не може више да се дигне, баш и ако има најбољу вољу за то. А овај је поред свих својих неваљалстава чак растао по угледу и по имену. Па ипак то може да се објасни. Узрок су томе биле личне особине Арсенијевићеве. Он је долазио у онај ред људи, који умеју да „обрлате“. То не значи, да је био добар говорник, чак и напротив: ко је год присуствовао седницама последње скупштинске сесије, сећа се врло добро, како се цео свет, и посланици и публика, разбегну из сале, чим Милан Арсенијевић устане и затражи реч. Али је у приватном разговору, насамо, кад нема много присутних, умео врло вешто да своје мишљење натура другоме, да објашњава ствари необјашњиве, да вас натера да верујете оно што он верује, иако сте у дубини душе уверени, да је све то само једна велика, вешто испредена лаж.
Поред тога умео је увек да се истура напред, у прве редове, да се прави важан, на штету других, поштенијих и бољих, али скромнијих. Био је специјалиста за поздраве, дочеке, честитке и светковине. Тиме је импонирао трговцима, а својим трговачким угледом импонирао је нама осталима.
За све своје лажи и паралажи налазио је несвеснога помагача у нашим мало растегљивим појмовима о поштењу и части. Ми, који смо толико тесногруди за многе друге ствари, врло смо доброг срца спрам свих оних, који су имали посла са судом и са робијом. Ко се не сећа оног краљевског намесника нашег, који је јавно толико пута шетао Теразијама с једним човеком, осуђиваним за фалсификат? У другом свету човек, који је био на робији за такве ствари, никада више не може да се дигне; он је изван друштва и друштвених закона; заборављају га и они, који су му пре тога били најближи и најпречи. Код нас то није тако: ми брзо заборавимо на казну, заборавимо на прљавштину и сматрамо као да ништа није ни било.
Тако је Милан Арсенијевић, вешто због својих личних особина, нешто због наше трпељивости, иако је пре тога био двоструки банкрот, иако је био обична варалица, био виђен и уважен човек код нас. Наравно, многи су га знали, али ти су ћутали. А он је и даље ишао својим путем, док није дошао у ћорсокак, из кога излаза нема.
То све показује да он чак није био ни интелигентан човек. Вешт је био и препреден, али интелигентан не, јер иначе не би на овај начин упропастио и себе и своју породицу. Потуца се сад којегде по свету, крије и бежи, све докле га једног дана не ухвате и окују. То ће онда бити свршетак славе и величине Милана Арсенијевића.