Све оне химне, које су антируски листови певали Јапанцима после битке код Кинчуа, умукоше једна за другом. Говорило се о Јапанцима као о народу чије војничке особине превазилазе све што је досад у историји познато; тврдило се, да ће Порт-Артур бити за пет дана освојен, Куропаткин потучен, па чак и заробљен, Русија побеђена и сломљена; сањало се чак и о подели руског царства.
Све те ствари могли сте читати не у једном, не у два листа, већ у целом оном делу европске штампе, која је, откако је, стално била против Русије. С убеђењем, које је очевидно чедо пустих жеља, ти листови с највећом озбиљношћу претресају сва та питања једно за другим, надугачко и нашироко, као да је све то одиста већ и наступило, и да само треба пружити руку, па зграбити какав комад највећега царства на свету.
Али, у току последњих дана, тај тон поче мало по мало да се мења. Прође пет дана, а Порт-Артур не би освојен, прођоше и четрнаест дана после битке код Кинчуа, а Јапанци су још увек врло далеко од мете својих жеља. Још увек их од зидова порт-артурских растављају двадесет и две мале тврђавице, поређане у један ланац, које треба освајати једну по једну, с огромним жртвама. Зато и оклевају са својим нападом, довлаче нову војску, нове топове, постављају нарочитог војсковођу за напад на Порт-Артур, маршала Јамагату, онога који је победио Кину. Они, који су досад све врло брзо и смишљено радили, почињу наједаред да оклевају и да одлажу, као да им се не загриза у ту јабуку. Ако су се осећали сувише слаби, зашто су онда тако прерано јуришали на Кинчу и упропастили трећину своје нападне војске? Зар онда није било паметније чекати та нова појачања, те нове топове и тог новога маршала на које чекају сад, па тек онда ударити на Кинчу и заузети га с мање жртава?
Све је то необјашњиво и показује, да се појавило нешто што им квари првобитни рачун. Немогућно је рећи шта је то, али је очевидно да нечег има. Као год што су после успеха на реци Јалу дошли за један дан до Фенгхвангченга и ту остали ево већ пуних месец дана, не чинећи ниједног корака унапред, тако су и сад изненада јурнули на Кинчу, па сад ту леже и чекају.
Не наступају ни према Порт-Артуру, ма да знају, да је сваки дан који тако на миру прође за њих изгубљен дан. Сибирска железница врши свој посао, без хуке и без буке. Као каква велика артерија, која полази из срца руског тела ка крајњим му деловима, она сваког дана доноси Куропаткину војску, храну, оружје и муницију. Нека свакога дана не долазе више од хиљаду војника — а и енглески извештачи признају да је тако — па ће Руси ипак за кратко време имати у Манџурији више војника но Јапанци. Наравно њима више војске и треба, јер имају да бране огроман један простор, који ми овде не можемо ни да замислимо, а не знају нити могу да знају, на којој ће тачци бити нападнути.
С друге стране руска коњичка одељења у мањим и већим групама појављују се у северној Кореји и прете да прекину везу Курокијеве војске с његовом базом. Из Владивостока иде на југ Лињевићева војска, с две пуне дивизије, одабраних козака, која ће једног дана пасти Јапанцима у бок. Кроз који дан почињу у целој Кореји и Манџурији велике кише, које онемогућавају свако кретање већих маса. Операције ће за то време морати да се прекину, а руске трупе стизаће свако дана све у већем броју. Тада ће тек Куропаткин моћи да измахне како је наумио и да удари како треба.