На данашњи дан, пре годину дана, завршено је са старим животом Србије и почео је нов. Брзо пролази време, нарочито кад у добру пролази; сви се постепено навикавамо на нов живот и сви заборављамо шта је све пре тога било. Она тешка, мучна прошлост изгледа нам као ружан сан; понеки пут питамо се и сами како смо све оно могли и да сносимо. А сносили смо, ипак, све док не дође 29. мај.
Неколико младих људи ослободили су те ноћи Србију беде, у коју је лагано тонула. Њихово дело, корисно по целу земљу, осуђивано је и хваљено. Ко је на њега гледао са чисто српског гледишта, са гледишта наших државних и националних интереса, тај је само могао да га хвали, држећи се принципа, да живот неколико људи није ништа, кад је у питању судбина и срећа целог једног народа. Ко је међутим гледао на мајску револуцију с општег, хуманог гледишта, тај је замерао и могао да замера, осуђивао и могао да осуђује, као што се осуђује, свако, ма и најобичније убиство.
Због те начелне разлике смо и доживели, да се тај догађај друкчије цени код нас у Србији, а друкчије свуда иначе. Ми смо полазили с нашег, српског гледишта и одобравали трагичну смрт краља Александра и краљице Драге не због тога што смо као што су неки хтели да нас представе — крволоци и дивљаци, већ што смо у њој гледали једини могућан излаз из наше несреће. Зато је и цео народ, посредно и непосредно, одмах изјавио, да је солидаран са извршиоцима 29. маја и да им дело одобрава. Стран свет, међутим, није никада могао да разуме у каквом смо ми положају били за владе последњих Обреновића, па зато није могао ни да схвати цео тај страшни догађај онако, како смо га схваћали ми. За њега је то било једно непотребно, свирепо убиство, беспримерно у историји. Он није на све то гледао као на велико, нужно зло, као што смо гледали ми, већ је, остављајући све политичке разлоге на страну, ишао у својој оцени само са својим срцем, жалећи жртве, које нису биле жртве, већ узроци.
Отуда су, руковођени тим истим разлозима, не само наши непријатељи, којих имамо тако много, него и сви наши пријатељи, којих имамо тако мало, подједнако мислили и судили о 29. мају. Срећом по нас, мир који је наступио после тога, правилно развијање односа у држави учинили су многе, да се постепено заборави што је било. То је све могло и брже и потпуније да буде, да смо сви ми били кадри да разумемо сваки своју дужност и да је вршимо. Али ипак је добро и овако. На престолу Србије седи данас човек, који нам гарантује за све оно, што смо тако дуго тражили, а никада га имали нисмо; Србија се под његовом владом постепено диже, иду нам бољи дани.
То је дело 29. маја.