Опет му се не мирује. По налогу оних, који га плаћају, покушао је да омете пут београдских трговаца у Будимпешту, а кад му то није испало за руком, онда је рекао како је то чисто српска интрига, коју су нарочито српски новинари начинили њему у пркос. Обећавао је, да ће да се извини, па је слагао и уједао даље, као и пре, он, „Пестер Лојд,“ чије су акције већ давно тако пале, да би по сто пута банкротирао, да му стално не пружају своју милосрдну руку оне његове госе из Беча.
Сад је опет проговорио о истој теми, жучно и јетко, као што говоре сви они, који нису могли да постигну свој циљ: „С гледишта међународног права Србија ништа нема да се пача у ствари које се тичу Босне, сада и у будућности. Аустрија је окупирала Босну но 25. члану — Берлинског уговора, на којем Србија није учествовала као потписница не зато Србија и нема права да се противи евентуалном преобраћању окупације у анексију. То они у Београду врло добро знају, па зато само и говоре, о својим „националним правима,“ пошто је становништво Босне Српске народности. Пардон, то није никакво право, већ само једна произвољна национална аспирација.“
Ето тако говори „Пестер Лојд.“ Да би те своје безумне закључке потврдио, он каже, да 6и по истом праву Аустрија могла да тражи за себе Србију — да тражи, па чак и да је окупира! — јер у Аустро-Угарској живе пет милиуна јужних Словена, а у Србији само два.
Не зна човек чему више да се чуди кад то чита, да ли цинизму том или глупости. Природна тежња једног народа да живи самосталним животом и најосновнија права једне државе, да ради на прикупљању и осталих опкрајина, у којима живе њени сународници, називају се ту неоправданим аспирацијама, које се никада остварити неће. Одиста, у другој којој земљи тако што нико не би могао да тврди, само у Аустрији може, јединој земљи, за коју принцип националности још не постоји. Само је онај човек, који то пише у „Пестер Лојду“ био кадар да заборави, да Србија своје аспирације на Босну и Херцеговину оснива на историји, народности, језику, вери, обичајима, на свему оном што један народ чини нарочитом органском целином. Све то, по њему, није ништа ни сада, нити ће икада ишта бити, јер, вели, нема тог права и нема те силе на свету, која би могла да спречи природно развијање садашње окупације у дефинитивну анексију.
Има, има, не ликујте сувише рано! Или бар, ако нема права, јер никаква права, ни најсветија, ви не поштујете, а оно има силе, која ће вас омести да извршите оно што сте наумили. Која ће то сила бити, не може се данас знати; она чак и не мора битни какав спољни фактор. Државни ред који се на тим лојдовским начелима оснива, носи многу клицу слабости у себи. Ко хоће све да обгрли, ништа не обухвата, ко је истински јак, тај не прети; то је стара истина.
Зато ми овде ништа и не хајемо шта ви тамо говорите. Говорите слободно и даље. Жив ми Тодор нек се чини говор!