Прекјучерашња скупштина друштва „Св. Саве“ дала нам је прилике, да после толиког броја година загледамо мало у рад тог највећег нашег патриотског друштва. На самој скупштини није много могло да се види шта је све у последње доба рађено; извештај је на брзу руку примљен, без икакве дебате, стара управа акламацијом је опет изабрана, у највећем нереду, јер је у тај мах, упадом великошколаца у скупштинску дворану, збор био растурен. Али штампани рачуни сталног и покретног фонда друштвеног за године 1895—1903 дају нам бољи преглед целог рада. Њих се при оцени само и треба држати.
Кратко и јасно: за цело то дуго време ништа није рађено. Узмите ма коју од тих година, па ћете увек видети, с малим изменама, једну исту слику. Годишњи су приходи друштвени у средњу руку 18.000 динара, који су обично и сви сваке године трошени. Узмимо као образац баш последњу годину, па ћемо видети ово:
- за издржавање друштвених питомаца — 3625 динара;
- за издржавање вечерње свето-савске школе — 3380 динара;
- на опште друштвене цељи — 3377 динара;
- на административне трошкове — 3489 динара;
- на набавку књига и на хонораре писцима — 4301 динар.
Остављајући на страну 3317 динара на опште друштвене цељи, о којима нити може нити треба да се говори, ми видимо као реалан друштвени рад само издатке учињене на издржавање друштвених питомаца и светосавске вечерње шкоде, а то је одиста и сувише мало. Додајте још томе и тај факт, да је један друштвени члан јавно на скупштини изјавио, да је позиција на издржавање питомаца лажна, јер тих питомаца у опште и нема, па ћете стећи уверење, баш и ако нећете да верујете тој изјави, да цео рад друштва „Св. Саве“ не стоји у сразмери ни са средствима која су му стављена на расположење, ни с надама који су у њега полагане.
То се још боље види, кад се узме у обзир, да се у тој истој години на административне трошкове издало 3498 дин., дакле више но на опште друштвене цељи. Та огромна сума, тачно четвртина целог годишњег прихода и расхода, утрошена на административне потребе, показује и најслабијем рачунџији, да се у друштву „Св. Саве“ или сувише мало ради на правом задатку друштвеном, или да се новци троше лудо на бескорисне ствари.
Сувише је велика и позиција за хонораре писцима и набавку књига; и она износи скоро четвртину годишњег прихода и расхода, а то је одвећ много, нарочито кад се зна, шта је управа последњих година штампала и какве је радове примала у своје „Братство.“
Све то показује, да друштво „Св. Саве“ живи без живота, да не ради онако, како би могло да се ради. Капитал његов износи пола милиуна динара, а то је за наше прилике већ прилична сума. Умешним руковањем приход од тог капитала и остали, редовни приходи друштвени могли би да донесу корисних плодова по општу српску ствар, овако не доносе ништа. Зато ове прво патриотско друштво наше, основано с толико полета и прихваћено с толико љубави од целог народа, данас само на хартији постоји. Нити има чланова, нити ко о њему бригу води; управа је у њему све и сва, а она не ради ништа.
Заслуге, које је управа несумњиво стекла скупљањем тог великог капитала, потрла је с друге стране неумесним улагањем тог капитала у непотребне кућерине и садашњим својим нерадом. Ако хоће да незадовољство, које спрам ње постоји и које сваким даном бива све веће, једном престане, управа мора поћи другим, енергичнијим путем. Страх њен, који се из сваког њеног акта види, да преласком друштва у друге руке, капитал друштвени не буде страћен и упропашћен, можда је и основан, али свакако не може још да послужи као апсолутно оправдање за њен данашњи нерад.
Код нас и иначе свака установа убрзо пропада због општег немара. Сви се ми брзо одушевимо, полетимо на посао с целим жаром, али се онда, још брже охладимо. И с друштвом „Св. Саве“ исто је тако било, а не би требало да буде, кад се зна, какви нас све крупни, национални послови очекују.