На данашњи дан пре годину дана изабран је кнез Петар, Карађорђевић за Краља Србије. Његов долазак на престо дочекан је радосно од целог народа — то признају чак и они, који су, из личних разлога, били присталице старога режима. Као да вам се силан терет био скинуо с душе, одахнули смо сви онога дана, када је Краљ Петар узео државну управу у своје руке. И ето година дана је већ прошла од тога доба; нов доказ да време брзо пролази, кад добро пролази.
Међутим прилике у којима се Србија налазила кад је династија Карађорђевића повраћена на српски престо, нису биле ружичасте. Насилна смрт пређашњега краља, незгодан положај у који је цела земља у очима странога света тиме била доведена, чинили су, да је владавина Краља Петра одмах у почетку била везана с тешкоћама, које нису биле несавладљиве, али које су у исто доба свакако било врло велике.
Идући правим путем, одрешито и без устезања, Краљ Петар је све те тешкоће, које су долазиле са стране, савлађивао једну по једну, постепено, готово неосетно, без икаквих насилних мера, којима су се Обреновићи увек тако обилато одликовали. Други би неко можда изгубио стрпљење, покушао да цело то питање преко колена прекрши: Краљ Петар је напротив сасвим тачно био увидео, да ће и у тој запетости, која је постојала између Србије и осталих земаља, као и у свему другоме време учинити своје.
Оно је то и учинило. Односи су се лагано поправљали, поправљају се и данас све више и више. Сад није далеко тренутак, када ће цела земља, користећи се тим Краљевим мудрим држањем, престати да буде у очима тог страног света, који нас тако мало познаје, земља незаконитости и насиља.
Али још много већи успех од тога успеха јесте развитак наших унутрашњих односа. Ту је имало много да се ради и имаће још много да се ради, док не дође до онога, што цео поштен свет у земљи жели. Банално је већ постало говорити о разореном, деморализованом унутрашњем животу нашем, али је то одиста на жалост све тачно. Читаве генерације јавних радника упропашћене су нешто због своје моралне слабости, а још више због несрећног начина, на који је овом земљом управљано; разорене су прве основе државног живота; нестало је било оне унутарње дисциплине, која чини да сваки своју дужност врши и да од сваког око себе то исто с правом тражи; настало је било доба општег расула, у којем је сваки само свој интерес гледао, дижући очајно руке од заједничког, општег добра свију нас. Сваки је увиђао, да земља иде у пропаст свију и гледао је само себе да спасе.
У том тешком тренутку дошао је Краљ Петар на српски престо. Тврдити да је самим доласком његовим све уклоњено, да је све поправљено, била би проста бесмислица. Не може један човек, па ма ко он био, тако брзо отклонити све те наше недаће за тако кратко време. Ако се хоће да се до тог резултата дође, требаће да се удруженим силама свију нас, од највећег до најмањег, истрајно и дуго ради. Тек тада ће се успети, иначе не.
Али Краљ Петар је бар показао својим примером којим путем треба ићи. И радом својим и говорима, које је у народу држао, он је доказао, да лека овој земљи може бити само ако се поштују закони. Лек је тај тако прост, а ипак тако тежак за нас, који смо у дугом низу година научили да гледамо, како све и најсветији закони немилосрдно газе и цепају. Изгубљена вера треба да се поврати и изгубљено самопоуздање. Тек када сви будемо тако милили и радили, тек тада ћемо умети достојно да ценимо плодове Краљевога рада.