Цео српски народ гледа данас ка Каменици, месту где се сарањује Змај. У великом броју долазе Срби из свију крајева да одаду последње поштовање човеку и Србину, чије је име познато и уважено свуда, где се српски мисли и говори. Сви без разлике, чак и они, који су му за живота били политички противници, једнодушно и и искрено жале за њим. Умро је велики песник, велики Србин и добар човек! Његова смрт није губитак само за његову породицу и пријатеље, већ за цео српски народ.
Умро је, а живеће увек и као песник и као Србин. Још за живота његова толико песама његових прешло је тако рећи у општу својину народну — најбољи знак да је био велики песник. И старо и младо зна на изуст многу песму, која се свуда пева или говори, а и незна да је то Змајева песма. То може да се деси само великом песнику, који је изишавши из народа, стално остао у додиру с њим, његову муку мучио и његовој се радости радовао.
Зато Змај и није песник само једног краја, већ целог српског народа. Свуда је његова песма продрла, и у најмањи, забачени кутић српски; свуда је његово име поштовано и слављено, још док је био жив. То ће и даље тако бити у још већој мери, док год Срби буду Срби.
За раскомадано, поцепано Српство Змајево име увек ће бити стожер, око којега ће се скупљати све жеље народне и све наде. Он везује један крај за други, он представља наше народно јединство, боље но ма шта друго, трајније но ма каква културна установа. Та слава можда је у овом тренутку још много већа слава, но бити само велики песник.
Доцније, ако Бог да и срећа, кад Српство буде живело лепше дане, тадашња покољења гледаће у Змају човека, који је својим радом помогао, да се српски снови остваре. А то ће онда бити довољно, па да му име вечито живи међу нама, баш и да није велики песник, који је спевао „Ђулиће увеоке“.
Нека нас странци, који нас данас гледају како покрај све жалости идемо за својим обичним пословима, привидно немарни и неосетљиви, зато не оптужују. Ми, нарочито ми из Србије, давно смо већ изгубили моћ да се много радујемо или да жалимо. Отупели смо и спрам радости и спрам жалости, јер су нам радости увек кратке биле, а жалости бескрајне. Али ипак зато, ма колико ми изгледали нехатни, данашњи дан је дан искрене жалости. Та жалост не носи никаквог видног спољног знака, али је истинита. Сви осећамо, да смо изгубили нешто, што нам је свима драго било, а то је најлепши спомен ономе, којега смо данас сахранили близу Бранка и близу Милетића.