Скандал који се у суботу на подне десио у Нишу и о којем на другом месту доносимо тачан извештај, непријатно мора да дирне све оне, који су пријатељи војске и који сматрају, да односи између грађанства и војске треба да буду што усрднији.
Сукоби између официра и грађана дешавају се свуда, у свима земљама, али не би требало да се дешава код нас, пошто официрски кор наш не представља засебан друштвени сталеж, као што је то у Аустрији, Немачкој и другим земљама. Тај урођени антагонизам између униформе и капута код нас никаква смисла нема, а још мање смисла има тући се на сред пијаце сабљама и револверима, као дивљаци, због једног чланка у новинама.
Ми смо прочитали тај чланак. Јесте пакосно написан, али не износи никаквог имена и, што је најважније, више се односи на кћери једног београдског генерала, но на самог нападача, потпоручника Жујевића. Садржина му је врло проста: износи се, како су кћери тог генерала дошле у посету једној нишкој породици и како, разговарајући на тараби с неким „младим ритерима“ (не каже се чак ни да су официри) оговарају породицу чији су гости и кажу, да ће због глупости њене и оне саме да оглупе. То је све, врло мало као разлог за ону крваву тучу.
Повреде срећом нису тешке и сва је прилика да ће сада све на миру да се сврши. Ади једно остаје о чему озбиљно треба водити рачуна. Кад већ наши листови нису кадри да се окану тих бескорисних, личних ствари, онда би бар требало да буду што опрезнији у изразима. Има, хвала Богу, доста предмета за писање; зашто се онда заустављати на разговорима, које воде девојке с момцима, преко тараба? Нека их нека говоре, колико им срца хоће, а ако им је до оговарања, нека и оговарају; ни у којем случају није дужност једног листа да о томе извештава своје читаоце. Чланак је дакле тај био за осуду.
Међутим још много више за осуду је потпоручник Жујевић, који је са сабљом у руци на сред пијаце хтео да пере своју част. Част се тако не пере, напротив. Ако мисли да је увређен, требао је лист да тужи суду; ако му то није довољно, требао је уредника да позове на двобој и тек онда, ако овај, на то не пристане, могао је да се разрачунава с њиме на улици, па и то не са сабљом у руци, као какав силеџија. Један шамар — ако већ мора до тога да дође — врши исту улогу и пере исто тако част, ако се част уопште на те начине треба и може да опере.
Цео тај случај само показује, да су код нас појмови о чести, увреди и „задовољењу“ још врло нерашчишћени. Ми смо још приликом сукоба између г. г. Јакшића и Завађила указивали на то и тражили, да се питање о двобоју једном реши. Или треба да буде или не треба; даље не сме никако да остане овако како је данас. Официр при двобоју не ризикује ништа, а, грађанин би ишао на робију, ако свог противника у двобоју убије. Дакле год та аномалија остане у важности, дотле у Србији неће бити двобоја, него ће се и даље људи тући по каванама и на улици, због које каквих будалаштина као да немају друга посла.