Дописник „Глоба“ овако описује напад Скридловљевих трију крстарица на јапанске транспортне бродове:
„Росија“, на којој сам и ја био и цео Скридловљев штаб, ишла је напред, а за њом у истој линији, на прописном одстојању од 150 метара, остале две. Кад је свануо дан брзина је била још већа, само што се сад нисмо крили. Високо кроз ваздух лепршала се адмиралска застава Скридловљева, а поред ње огромна руска маринска застава Св. Андрије, са плавим крстом у средини. Брзина којом смо ишли била је одиста ужасна; сигуран сам, да нити наша, америчка, флота, нити енглеска има три тако брзе и у сваком погледу хомогене крстарице, као што су ове под командом адмирала Скридлова.
Око 9 часова изјутра уђе у мали салон, где смо баш били за доручком, дежурни официр с крова, и рече нешто руски, што ја наравно не разумедох. Сви официри, па и Скридлов, поскакаше одмах на ноге и изиђоше на поље. Исто то учиних и ја, и ако ми је жао било лепог доручка, који морадох да оставим.
Чим сам изишао на поље, видео сам откуда та узбуна. Југоисточно од нашег правца, у даљини, видео се густ, висок дим од неколико бродова. Сви официри држали су догледе у руци и гледали на ту страну. У тај мах учини ми се, да се цело лице Скридловљево озари неком чудноватом радошћу; радо бих био за питао шта све то треба да значи, али се уздржах и не хтедох ништа да питам, рачунајући да ће се ускоро све објаснити.
И одиста тако је и било. Никаква наредба не би дата, ништа се на броду не промени, само што официри одоше сваки на своје место. Правац којим смо ми ишли пресецао је линију оних бродова; очевидно је било, да ћемо се кроз по сата од прилике срести, ако ни ми ни они не променимо правац. Међутим ускоро после тога они бродови променише правац: поређани у једну линију, један за другим, они су ишли право на југ, као год и ми; бежали су дакле од нас.
И голим оком могло је сад да се види, да су то јапански пароброди и да их има седам — осам. Видело се исто тако, да нису ни близу тако брзи као ми: најдаље кроз 10—15 минута биће стигнути.
Тако и би. Кад смо били на њиховој висини, адмирал Скридлов даде им знак да стану и они одиста и стадоше. Седам их је било на броју: четири товарна, који су вероватно преносили храну и три велика путничка, пуна јапанске пешадије. Скридлов опет даде један знак: нека командант целог транспорта и командант укрцаних трупа одмах дође к њему на лађу. Неколико минута после тога отиште се једна мала барка од највеће јапанске лађе „Садомару“ и приђе нашој. На кров се тада попеше три мала јапанска официра, с највећом мирноћом на лицу, као да нам долазе у госте. Један је био марински официр, а она друга двојица били су пешадијски пуковници.
Скридлов и шеф његовог штаба уђоше с њима у салон и осташе више од једног сата на само. Шта су преговарали не знам, али ми један официр доцније рече, да један јапански пуковник никако није хтео да пристане на предају и да су због тога преговори прекинути. У 10 час. и 45 минута Јапанци опет уседоше у своју барку, која их је доле чекала и одоше на своје бродове.
Тада настаде најстрашнији призор, који сам у животу видео и који никада нећу заборавит. Све три руске лађе, поређане у полукруг и окренуте боковима својим к јапанским лађама, стадоше се спремати за паљбу. Ждрела тешках топова маринских била су спремна да отпочну свој ужасни посао.
Последњи знак: Предајете ли се? — Не предајемо! — беше јапанске одговор.
Тада настаде ужас. Све три руске лађе истовремено отворише ватру, гађајући наравно само оне бродове, на којима је било јапанске војске. Сваки је метак погађао, јер је одстојање било врло мало. „Садомару“ је била тако препуна војске, да је сваки метак разносио читаве гомиле људи; друга јапанска лађа „Хицашимару“ („Трешњев цвет“), који је исто тако био пун, би још у почетку тако незгодно погођен, да стаде да се врти око себе, као да хоће да потоне.
Сат и по трајала је та пуцњава; а Јапанци су одговарали из својих мелевих топова, али су њихова зрна одскакала од наших панцера, као зрна грашка од камена. У један мах Скридлов опет запита знацима, хоће ли се предати, али доби исти одговор, као и мало час, те се канонада настави са још већом жестином. У 12 и по часова „Хицашимару“ потону; неколико десетина Јапанада беху се укрцала у чамце и гледаху да утекну, што им је вероватно и испало за руком, а цела посада са „Садомару“ пропаде заједно с лађом. Трећи, најмањи јапански брод с војском, потонуо је одмах после првих метака, а они товарни бродови с храном утекли су за време битке и Скридлов није хтео ни да их јури.
Не знам тачно колико је пропало Јапанаца, али ми још и сад лебде пред очима небројне јапанске главе како вире из води, укочених очију и развучених уста од бола…
У 5 сати кренули смо се даље на југ. На лицу адмирала Скридлова видело се да је задовољан.