Прошло је већ преко петнаест дана, од како је у „Српским Новинама“ изишао указ, којим је у читавој земљи постављено девет комисија за ограничавање државних шума.
У колико смо могли дознати, ове ће комисије кроз који дан отпочети рад, а већи број комисија неће се ове године ни постављати.
Како по чл. 4. закона о шумама, морају бити све шуме ограничене до краја 1905 год. настојали смо, да сазнамо зашто није постављен већи број комисија, како би се могла извршити законска одредба, и скинути већ једном са дневног реда ово веома важно питање о својини шума.
Сазнали смо, да је један од главних разлога, још непроучени извесни шумски комплекси.
Ово би могла бити врло рђава сведоџба за наше шумаре, и на пречац судећи, сва кривица требала би пасти на шумаре у првом реду, а у другом реду на министарство народне привреде, као врховну шумарску власт у земљи, што није водило рачуна о томе, да се сви шумски комплекси за времена проуче.
Но мало размишљајући о овоме доћи ћемо до убеђења, да нису криви ни шумари, ни данашње министарство народне привреде. Свему је крива ранија врло рђава пракса честог премештања чиновника. Код нас су се често мењале владе, а свака промена повлачила је за собом кретање читавог државног апарата. Нису премештани само полицијски чиновници, него су без икакове службене потребе кретани и технички чиновници, па и шумари.
Код оваковог стања ствари, и наших гломазних шумских управа, немогуће је било нашим шумарима поједине шумске комплексе само упознати, а камо ли проучити.
Број наших шумара према величини шума са којима управљају тако је мален, да једва доспевају свршавати свакодневне текуће послове, и кад се поред тога сваке године терају из управе у управу, преостаје им врло мало времена и за само површно упознавање шума, а камо ли за детаљно проучавање појединих шумских комплекса, што изискује доста труда и времена.
Све дотле, док шумар није у најмањим детаљима упознао известан шумски комплекс, не може на њему никакав рад са успехом предузети, а упознати и проучити једну планину која заузима 10.000—20.000 па и више хектара није посао од месец дана, него на томе треба радити подуже времена, нарочито у тако замршеним односима, као што су код нас, па још кад је човек заузет другим пословима.
Овом приликом, кад је говор о рђавој пракси — безразложном премештању чиновника — која као што видимо рађа само рђавим последицама, споменућемо још једну уобичајену а неискорењену рђаву праксу, а то је, стварање закона на пречац, без предходног великог размишљања.
Свакоме је данас познато, како је известан део народног представништва хтео на пречац укинути шумаре и шумарске управе у земљи, и да целокупна штампа није за време осудила ту намеру, више смо него уверени, да би се она и остварила.
А шта видимо сада? Да се шуме не могу ограничити, да се не можемо курталисати тог вечитог камена спотицања, нерашчишћеног питања о својини шума само зато, што поједини шумски комплекси нису проучени.
Па шта су мислили они, који су тежили за укидањем шумских управа и шумара? Ко да им проучи те шумске комплексе, ко да проведе комисије кроз шуме и упозна са свима појединостима потребним код ограничавања.
Они рекоше, нека управља шумама полиција.
Питамо се сада, где би нашли те полицијске чиновнике, који би поред свога посла имали времена — не осврћући се при томе на њихову спрему — да проуче шумске комплексе, и да приликом првог посла око шума, расправљања питања о својини, даду комисијама потребна обавештења.
Ми смело тврдимо, да без шумара не би могла шуме ни ограничити, а о подизању, гајењу, чувању, уређењу и експлоатацији шума по принципу трајног газдовања, без академска образованих шумара, нећемо ни да говоримо, јер говорити о овим стварима, а предати шуме у руке правника, а у многим случајевима и абитуриента четвртог разреда основне школе — био би апсурдум.
Ево већ сада, код првог почетка рада у шумама, видимо, да се у шуми без шумара не може никакав рад ни одпочети, а камо ли са успехом наставити и од шуме какав приход очекивати.
Наши закони имају толико измена и допуна, да се човек не може наћи у њима. Све те измене и допуне није изазвала стварна потреба, нити начин живота људског друштва који се је можда изменио од некадашњег начина кад су закони стварани.
Те су измене изазвате само стварањем закона на пречац. Ето баш закон о шумама, који је прављен 1891 год. мењан је и допуњаван 1898, 1900, 1902 и 1904 год. дакле за дванаест година четири пута, а какав је данас, уверени смо, да ће се у најкраћем времену опет мењати.
Да је мало више пажње поклоњено стварању овога закона, да није на пречац стваран, не би се морао тако често мењати, па туд смо учинили велику грешку, што смо га на пречац створили, туд падамо из грешке у грешку што га па пречац мењамо и допуњавамо, тако, да га је до сад требало већ четири пута мењати, па и ова четврта на пречац створена измена, већ је изазвала и пету, која ће у најкраћем року морати следовати.