У свима београдским средњим школама завршена су предавања; ђаци се разилазе кућама, на двомесечни одмор.
Тај одмор врло им је потребан не само због сувише великог броја часова и предмета, које преко целе школске године имају, него и због рђавих зграда, у којима су смештени. Ништа није претерано тврдити, да су учионице београдских школа праве гробнице, у које, због нашег немара, живу своју децу сахрањујемо. Узмите ма коју од тих школа, завирите ма у који разред, па ћете свуда једно исто наћи: ниске, мале, влажне, олупане зграде, које се низашта на свету не би могле употребити, а ми их за школе употребљујемо.
Не треба их описивати, сви их знамо. Прва београдска гимназија налази се у оној старој Препарандији, у којој се пре тога, док је зграда још била боља и новија, биле штале. Штале су биле и оне ситне зграде у којима се сада налази друга београдска гимназија, а ништа није боља ни трећа, она од Вазнесенске цркве. Оне ђачке буне још су свакоме у успомени.
Сви ми то све врло добро знамо, почевши од министра, па до последњег фамулуса; знају школски лекари, знају наставници, знају санитетске и полицијске власти а опет све остаје по старом. Обећава се званично, да ће се у најкраћем року поправити, да ће скоро да се зида, па нити се што зида, нити поправља. Преко лета, док су ђаци распуштени, премажу се мало малтером пукотине, олепе зидови, замажу рупе и закрпе олупотине и тиме је онда све учињено, што се мисли да треба учинити.
Преко пола милиона динара готовог новца леже међутим и чекају, да се зидање бар једне београдске гимназијске зграде почне. Ако питате зашто се то већ не почиње добићете триста одговора и наћи ћете на крају крајева да нико није крив. Нико крив? Неко мора бити крив за тај беспримеран нехат, у Министарству просвете, грађевина, ма где, тек неко је крив.
Директор једне београдске гимназије, знајући по досадашњем раду надлежних фактора, да ће зидање те нове велике зграде отпочети на куково лето, смислио је био један начин, да не оштети државу, а опет да помогне ђацима. Стручни инжењери направили су у били детаљан план, како би се од некадашње једноспратне реалке на Калемегдану могла направити двоспратна зграда, у коју би се онда могла да се смести цела једна гимназија. Предрачун није био велики, нешто мало виши од једне годишње кирије, коју сад та гимназија плаћа за оне своје страћаре. Министарство грађевина прегледа и одобри план, Министарство просвете да свој пристанак, само треба да почне да се ради чим настану ферије и сад наједаред, нико не зна ни зашто ни како, министар просвете повлачи своју одлуку, не допушта да се новац привремено узме из оног фонда и тако ништа неће да се ради.
Остаће опет све по старом. Опет ће се пукотине замазивати, рупе лепити, зидови крунити, а кад лето прође и деца опет у школу пођу, дочекаће их исти они ћумези, исте оне гробнице, у којима су и досад била. Оно мало румени у лицу што за ова два месеца буду добили ишчезнуће убрзо у тим костурницама због влаге и због смрада. Нико о том не води рачуна, нико и не хаје, што ће нам подмладак изгледати као пород самих блесана и алкохоличара. Србија је ово, земља у којој нехат и шепртљанство царује и влада.