Ни у једној журналистици на свету не претреса се толико личних питања као код нас. Без обзира на то, хоће ли и може ли то с правом интересовати јавно мњење, чисто приватне ствари износе се код нас па се надугачко и нашироко говори о њима, као да спас државе и будућност целог народа то налажу. Обично се у таквим приликама и сви наши листови поделе у два табора; једни заступају једну, а други другу страну а онда лете изјаве, против — изјаве, исправке и контра — исправке, предмет дискусије, обично и сам по себи ништаван, остави се тада, па се пређе на најдосадније и у исто време најбљутавије личне грдње, док се најпосле и уредништвима и целом свету не досади.
Месецима понекад трају такве дискусије, претресају се ствари, које по општој својој важности, не заслужују да буду предмет ни најмање белешке. Најинтересантније је још при томе, да се почетно питање, оно око којега се цела ствар врзе, апсолутно никад не расправи. Свака страна доказује своје, игнорише противникове разлоге, а читалац, ако прати обе стране на крају крајева не зна шта да мисли, нити коме да за право да. Говорило се и говорило, а ништа се није доказало или бар ниједна страна не признаје да је побеђена. Сав труд био је узалуд.
У последње време имамо ваздан таквих случајева. Ко се на пример не сећа распре Тројановић—Смиљанић? Шта ти ту све није писано? Штампана су разна документа, на српском и на страним језицима, изнете читаве масе разлога и противразлога, мишљења једне нарочите комисије, образоване по пристанку обеју завађених страна и шта је био крајњи резултат? Да је све остало, по старом, да ни једна страна не признаје да је изгубила мегдан. Читалац међутим ни при најбољој вољи није кадар да у тој гомили речи пронађе праву истину. У другом свету о том питању не би по новинама било ни једне речи. Надлежна власт образовала би једну стручну комисију или би саставила дисциплинарни суд и цела ствар била би решена за неколико дана. Једино би се можда резултат после саопштио и цео свет био начисто ко има право, а ко не.
Исти такав случај, или можда још гори, имамо у оној распри између једног београдског адвоката и једног учитеља битољске гимназије. Та распра још траје и ми још не знамо, је ли тај учитељ одиста био турски шпијун или није. Обе стране врло много пишу и досадише својим писањем и Богу и људима, а истина, права истина, утврђена непобитним фактима, још не изиђе на видело. Противници, у борби за своје идеје, прешли су чак и на шамарање, али им још не паде на памет да учине једино што треба да учине: да изиђу пред суд, да тамо докажу што имају да доказују, па ћемо онда, према судској одлуци, убрзо знати ко има право, а ко не.
Исти такав случај имамо и у афери г. Ј. Јовановића, благајника Народ. Позоришта. И ту је већ доста мастила потрошено, било је чак и крађе некаквих актова, а цела се ствар готово своди на то: је ли г. Јовановић предао приход од гардеробе, дакле неколико динара, једној корпорацији што је давала у Народ. Позоришту неку представу, или није предао. И ту би суд најлакше и најбрже дошао до истине, много лакше и много брже, но ми. Зашто се дакле онда не иде на суд?
Суд, ето то је једино место где треба такве ствари решавати, а све ово, што се по новинама говори све то не вреди ништа. Јавно мњење није инстанција за такве ствари, треба га дакле оставити на миру.