Ни о једној задружној установи није толико писано и говорено у свету, колико о Потрошачким Задругама. То је интересовање из дана у дан све веће и, нема сумње, маса коју ова установа поглавито интересује, може бити задовољна што се њеним интересима поклања оправдана пажња.
Код нас су Потрошачке Задруге познате као кроз маглу још из онога доба, када је друштвени покрет први пут живље заталасао јавност, када су се напреднији духови били подухватили да створе у нашој земљи покрет, који би имао у виду поглавито друштвене и економске интересе наше масе. То је било око седамдесетих година; једна /Потрошачка Дружина/ делала је, како савременици причају, врло добро, а пок. Светозар Марковић писао је у „Раднику“ како је Потрошачка Дружина /нужна не само онде, где има много сиротиње, и гомили која не може да добије добар еспап, већ свугде где год се хоће да стане на пут ситничарском трговању и растурању радничке снаге…“/
Али је прва Потрошачка Дружина, ма да је добро била примљена у публици, била кратка века. Нешто неразумевање посла од стране управљача, а нешто несавесност посленика (продаваца), учинило је, те је она после одлична почетка морала ипак да обустави рад с губитком, који је с њом однео у бездан и цео овдашњи задружни покрет. Свршетак је био одвећ трагичан и људи који су у почетку доводили овај покрет у везу с општим друштвеним покретом у земљи, са слободоумном струјом која се у то време 6удила и прибирала; као да су, после овога неуспеха, изгубили били вољу за живе огледе. Нико више није покушавао да овај покрет обнови и оживи, изгледало је као да је за навек напуштен, и тек почетком осамдесетих година сасвим други људи учинили су поново корак за здруживање, али не ради набавке животних намирница, него новаца у позајмицу — кредита за ситније привреднике и чиновнике. Тада је основана Београдска Задруга, која је требала да буде задружна установа, т. ј. да набавља новаца својим задругарима, и она је ускоро дала пример осталим варошима и варошицама, које су похитале да оснују своје Задруге и Штедионице, али свугде на основама које немају ничега заједничкога с основама задружним.
Тек много касније почели су појединци овда-онда чинити покушаје и с Потрошачким Задругама, али за чудо, при сваком таком покушају, увек се потрзала као ружан пример прва Потрошачка Дружина и њена жалосна успомена утицала је увек деморалишући људе, на које су покретачи с поуздањем рачунали да ће им прићи у помоћ и заједницу. Тако су редом сви потоњи покушаји, да се пробуди и прибере потрошач, животарили ни пропадали.
При крају деведесетих година поникло је било Удружење за набавку животних намирница, које је било почело и да ради, набављајући за прво време само хлеба задругарима, али се ускоро угасило. Зашто? Шира јавност не зна узрока. Затим је основана Задруга железничкога особља, која је уредила и успешно вршила набавку бакалских артикала, дрва, меса и т. д.; она је радила неколико година, радила је врло добро, па је затим и она престала. Зашто? Ни то није познато широј јавности. Једновремено, док је ова Задруга радила, основали су чиновници просветне струке за себе Задругу за набавку намирница, али она није ни почела радити, свакојако са узана круга који јој је правилима био одређен. Тада је поникла и Задруга за набавку животних намирница радника фабрике дувана, која је неко време радила, али чим су настала укопна и свадбена удружења, чланови су напустили своју задругу и потражили веће добити у овим удружењима, где се у почетку за неколико динара добијао читав сиротињски капитал.
Тако су редом пропадали и пропали сви покушаји да се у нашој земљи покрене удруживање потрошача, покушаји који су могли уродити плодом и давно утрти пут толико важном покрету, да је било само мало више умешности у управљача, и савесности у посленика, којима је задругарска имовина била поверена на руковање.
Овај период обухвата време све до краја деведесетих година прошлога столећа, управо до почетка двадесетога века, када ствар почиње добијати други — одређенији и бољи — изглед и правац. Али, о томе ће бити говора касније.
Међутим, док се све то дешавало код нас; док је /најважнији/ задружни покрет који свет зна лутао по Србији, не могући да нађе ни толико умења и не себичности колико је потребно да се управља једним набављачким послом као што треба, на Западу је тај покрет ишао гигантским корацима напред и створио једну колосалну друштвену и економску грађевину о коју се отимљу сви који хоће да раде и да имају утицаја на масу. И конзервативци, и либерали, и радикали, и социјалисте — особито ови последњи која су за дуго време, утицајем Ласаловим и његова погрешна закона о најамници, сматрали Потрошачке Задруге као установу, која не обећава много за промену пролетерскога стања и, шта више која успављује револуционарни дух у маси — сви од реда отимљу се сада ко ће што више нових Потрошачких Задруга основати, ко ће бити господар у основанима, ко ће — једном реч — имати у рукама установу која највише интересује и одушевљава данас масу народа!
Не можемо се, наравно, упуштати у детаљан опис овога покрета, пошто би за то било мало и стотину оваких чланака, али не можемо опет да макар у најглавнијим потезима не изнесемо општу слику, коју Konsumgenossenschaftsbewegung, како Немци згодно склапају и једном речи казују, данас представља бар у главнијим земљама јевропским.
(свршиће се)