У Старој Србији и Маћедонији ништа не ваља. Извештаје страних листова о побуни турских војника потврђује и наш битољски дописник. Депеше из Солуна јављају да су у битољски и солунски вилајет продрле многе револуционарне чете и да су Бугари чак вршили насиља над грчким становништвом. Против ових чета послата је војска, војска гладна и гола, која већ неколико месеци није примила своју злехуду плату. Ово питање о плати је најозбиљније и већ је дошло у врло заоштрену фазу јер се неплаћени војници наплаћују и силом изнуђују хране од оног голог и гладног становништва које је после прошлогодишњег устанка остало без куће и кућишта.
Порта је пре неки дан уверавала бугарског дипломатског агента у Цариграду, г. Начевића, да ће се оних сто батаљона редифа који су смештени у битољском, солунском и косовском вилајету распустити кућама и доиста је о овоме прекјуче већ изашла и царска ирада, али редифи неће да иду све дотле док им се не изда плата. Ови захтеви су били тако бурни да је дошао скоро до отворене побуне и тако се ови људи још не могу да распусте својим кућама него само својим насиљима изазивају још веће незадовољство међу становништвом у Старој Србији и Маћедонији. С друге стране се и саме турске власти боје да, кад се турска војска смањи, револуционарне чете не отпочну опет енергично борбу, — бојазан оправдана према гласовима који стижу из Солуна и Битоља. Али присуство гладне и голе турске војске може само да погорша ситуацију.
Све ово ствара један нарочити положај и Стара Србија и Маћедонија још увек чине утисак једног страховитог барутног магацина. И сами чланови бугарске владе врло су подељени у питању о маћедонској политици и они се и не журе много да предузимају мере које би одговарале о садашњој ситуацији. Тако Бугарска неће да демобилише ни један део своје војске. За време осуства бугарског министра војног, пуковника Савова, софијски министарски савет решио је да се за време жетве петнаест хиљада бугарских војника отпусте својим кућама; али је министар војни, чим се вратио, уништио ово решење и у своме говору официрима, приликом једне смотре, изјавио је да он сматра за потребно да војску држи у приправности за сваки случај и да овај тренутак није тако згодан да се бројно стање војске смањује.
Ова изјава и ако још не значи никакву претњу ипак је очевидно бојазан од могућих заплета. Из ње се уједно врло јасно виде две супротне тежње у политици софијскога кабинета. Ово држање пуковника Савова може врло лако да изазове министарску кризу јер председник министарства свакојако не може допустити да га овако јавно дезавуише један члан кабинета. Али кад се зна да је бугарски кнез наклоњен и да снажно потпомаже пуковника Савова, који је само извршилац кнежевих жеља, онда је тешко погодити да ли ће кнез жртвовати њега или ће допустити да због његова држања избије криза целога кабинета.
Највероватније је да ће се обе стране задовољити решењем, да се одлука министарског савета просто обустави на неодређено време.
Као што се види положај на Балкану није ни мало ружичаст; он може сваког тренутка дати повода страној интервенцији која се може само да заврши на штету балканских држава. Само искрен савез између Србије, Бугарске, Црве Горе и Грчке може дати најпоузданију гарантију да „Балкан балканским народима“ не постане једнога дана само шупља фраза.