Ових дана допутовао је из Старе Србије један наш пријатељ, који је тамо више од године провео а и раније са тамо две године бавио, те добро познаје тамошње прилике. Ми смо га умолили, да нас обавести о неким тамошњим актуелним питањима, и на овом месту износимо тај наш разговор онако, како је текао, јер држимо, да ће он и ширу публику интересовати. На поједина места из тог разговора ми задржавамо право, да се опет вратимо.
— Ви ме, Господине, питате о неким појавама у овоме крају, одакле сам дошао, а нарочито би желели да знате, шта је све у ствари од овог силног галиматијаса, који се специјално, о т. зв. „дечанском питању“ могао читати у једном делу наше журналистике. — Ја додуше нисам министар, нити какан државник, — али пошто сте Ви новинар, то онда ово изгледа као нека врста интервјуа. Ја немам ништа против тога, да овај наш разговор оштампате у Вашим новинама, шта више, је ево лично јамчим за сва позитивна тврђења, која Вам будем овде износио. Моји назори пак, основани на тим фактима, могу бити чисто субјективни и ја их ником не натурам.
Но пре но што пређем на саму тему у ужем смислу, не могу, а да не додирнем нека сталне појаве, у нашем београдском друштву и у једном делу наше журналистике. Приметио сам и сад, а и ранијих година, да је код појединих чланова наше интелигенције веома у моди, да у датој прилици покажу своје quasi живо интересовање за наш просветни рад у Турској. Већина Вас салеће питањима, а врло често и саветима, који на вас, као на познаваоца оних прилика и посматраоца на лицу места, имају само један ефекат, а то је: комичан. Пошто су Вас та господа саслушала (или нису), онда обично почињу тиме, како се тамо ништа не ради; како све наопако иде; како су личности неподесне; даље, како би требало тамо радити овако и онако, итд.
Пошто сте таквог једног патриоту трпељиво саслушали до краја, а Ви га онда запитате: „а, молим Вас, Господине, Ви сте свакојако били у оним крајевима?“. Патриота сажаљевајући Вашу наивност одговори: „па и Ви нисте видели пирамиде, — али зато знате како изгледају…“ према таквим аргументима се наравно ућути.
То су Вам јунаци на речи, који тако воле, да беседе и да саветују, а који неће ни за неколико дана да напусте свој београдски комодитет, па да се мало лично осврну по оним крајевима; јер, знате, лепше је седети овде на пиву, него путовати по оним крајевима. Међутим у београдској публици имамо и јунака на — „делу“! то су Вам Господа, којима слава Сарафова-Михајловског не да, да спавају; то су Вам Господа, која видећи, да ће без њих пропасти Српство, јуначки се заоденуше десетоструким панциром апсолутно личне безбедности па — са пивских столова београдска рестаурација „организују акцију“. Колику су бескрајну игноранцију и злочиначку лакомисленост ти људи показали, — то је јасно из резултата те њихове „акције“ а и куд ће ти људи, и баш ти људи, имати у тим стварима неког искуства и неког разумевања!? — — они су Вам изигравали „патриоту“ „као спорт у својим слободним часовима, а са вештином једног аматера почетника…
— То вам је наша публика. Молим Вас, Ви не разумете: далеко је од мене, да генералишем — а наша журналистика, — односно већи део њен? Она је просто веран израз мисли и осећања те такве публике. Каквих све чланака нећете наићи у нашим новинама о појединим личностима и приликама тамо у Турској! Ти чланци су резултат спекулисања дописниковог са игноранцијом уредниковом, — — и отуда, онда, треба да се публика обавештава! Поједини неваспитани и недисциплиновани чиновници употребљују новине као оруђе, а поље нашег просветног рада у оним крајевима као терен, на коме рашчишћавају своје разне више или мање прљаве личне рачуне! У томе се често пута тако далеко иде (овде имам, између осталога нарочито баш и дечанско питање на уму), да то такво писање има често директно велеиздајнички карактер. У другим државама, које су мало просвећеније од нас, а где такође постоји слободна штампа, све новине добијају директиву, по којој имају да пишу о спољној политици, — и баш зато, што се те новине без изузетка строго држе те директиве, баш зато и јесу оне најмоћнији чинилац у пословима спољне политике дотичне државе. Док међутим, како је код нас? Под окриљем слободне штампе, сваки полуписмен (или ако хоћете и неписмен) уредник тера спољну политику на своју руку; не осврћући се ни лево ни десно тај Вам чова „натрукује“ све, што му иоле сензације обећава. Свеједно је њему, ко му допис даје; још му је више свеједно, дали је то истина или није (проверавати: то је бити се [недостаје реч], — главно је да се ту неко грди, да се напада политички (а најчешће лични) противник, и да има што више „сензације, јер, знате сензације, то тражи публика!
За такве новинаре свуда у свету постоје параграфи у кривичном законику, јер се тамо слобода штампе мало другаче схваћа, него овде код нас. Само у нас ми видимо, како се просто невероватно дрско по новинама лаже и како се бестидношћу једне кокете третирају ствари најделикатније природе. Дали има кога, који помишља на то; колико такав начин писања срамоти наш углед; — и колико се тиме директно онемогућава сваки наш успешан просветни рад у оним крајевима? Ми у Турској читајући такве дописе, често се пу та крстимо и рукама и ногама, не могући се довољно начудити, да се овде у опште сме допустити такво једно писање. И, ако се по који пут деси, да ми тамо директно на нашој кожи не осетимо последице таквог писања „наших патриота,“ онда морамо и нехотице рећи, да су Турци најплеменитији и најслободоумнији народ на свету!…
Ceterum censeo: слобода штампе је за људе, — а за мечку је батина. Знам добро, да је ово врло непопуларно, — али исто тако знам да је то: здраво и тачно! —
А сада, после овог увода, да се вратимо на ужу тему нашег разговора, на т. зв. „дечанско питање“.