Орденска киша, која је на Петровдан пала, понекога је оросила; понекога покосила, као што то увек бива. Као и у свакој другој ствари, која се тиче људске сујете, укази о последњем одликовању начинили су велики број незадовољника; једни су незадовољни зато што они нису одликовани, а други опет зато што су извесни одликовани. Задовољних наравно врло мало има — то су они што су одликовани — а и међу њима биће их приличан број, који ипак налазе да им је учињена неправда, јер нису добили оно, што мисле да су требали да добију.
Све су то врло опште и врло старе ствари. Тако је свуда било и тако ће увек бити, докле год су у питању оне сјајне, шарене ствари, којима људи воде да се кинђуре. Не би о свему томе дакле ни требало говорити, кад не би сва та одликовања, док су оваква каква су, имала и један нарочити, општи значај, о којему мора да се води рачуна.
Први пут, откако је на престолу Краљ Петар, влада је сад за Петровдан дала ордене у повећој групи. Дала их је чак много ваше но што је било потребно. За ову последњу годину дана мислило се, да ће се већ једном у нас престати с тим вечитим раздавањем ордена, чија распрострањеност, по речима једног паметног човека, стоји у обрнутој сразмери с културом земље, у којој се дају. Мислило се, да ће се престати, али ето није могло тако да буде, већ се и даље ордени дају, као и пре.
Дужност је међутим влади била, да кад већ то ради, мало смишљеније ради. Времена је имала доста на расположењу; могла је боље све да спреми. Каква је потреба на пример била да од десет Карађорђевих Звезди првог реда, које се уопште смеју дати, у тој једној прилици изда девет? Ако се хоће да једно одликовање сачува своју унутрашњу вредност, не сме се расипати њиме, то је бар јасно. Осим тога, зар се не могу у току идућих година док још сви данашњи носиоци тог реда буду у животу, појавити људи, који апсолутно заслужују да им се то одликовање да? То истина није вероватно, али је ипак могућно и одакле ћете им их онда дати, кад сте сад већ раздали све, или готово све?
Цео указ рађен је на брзу руку, то се из много чега види. На пример: сви министри после 29. маја одликовани су, само неколицина нису, као г. г. Андра Николић, Никола Николић а још неки. Зашто то? Јесу ли се ордени давали по неким нарочитим, личним заслугама или просто по положајима? Ако је по заслугама, зашто је онда одликован г. Генчић?
Или: трећи ађутант Краљев добија Карађорђеву Звезду, а први и други не. Да ли је то због тога што је он случајно рођак г. Путника или има и других разлога?
Али све су то ситније замерке, које најзад готово једино интересују оне, којих се тичу. Али има их при томе још и крупнијих. Кад прочитате све те указе о одликовањима, видећете да је та благодатна киша од ордена пала готово искључиво на полицију и на официре. За г. Церовића најпосле и разумемо: изгледа да у Србији уопште без њега ништа не може да буде, па чак ни указа о одликовањима. Али како то да се у овој земљи не нађе ни један научник, ниједан књижевник, ниједан трговац нити у опште ико изван официрског и полициског реда, који би заслуживао да и он добије орден у тој прилици кад се ордени у масама дају? Кад већ и млади капетани добијају Карађорђеву Звезду могао би се ваљда наћи разлог да се и коме од тих људи која мрвица да.
Ситнице владају светом. Зашто је било потребно стварати незадовољнике још и у таквим безначајним питањима, кад је с мало више размишљања и такта све то могло да се обиђе? Влада је учинила погрешку, коју није морала да учини.