Г. Никола Пашић је срећан човек. Дипломатски указ на којем је тако дуго радио и који је тако рђаво испао прошао је све до сад готово неопажено у јавном мњењу. Крагујевачки догађаји с једне и најновији догађаји пред Порт Артуром с друге стране учинили су, да су и листови и читалачка публика скренули сву своју пажњу на другу страну.
Међутим, тај указ одиста заслужује, да се на њему зауставимо. Већ три месеца говори се о њему, износе се разне комбинације, војује се за и против извесних личности, које су требале у њега да уђу, тако да су најзад и они, који су иначе прилично равнодушни према таквим стварима, почели да се интересују и да се питају шта ће све да буде у том најновијем делу господина Пашића. А кад су на Петровдан „Српске Новине“ изашле, тада је цео свет био разочаран.
Тада се пре свега видело, да се цео тај дипломатски размештај односи на ситнији персонал наших посланстава и конзулата. Од посланика нико није диран, нити је на које упражњено место постављан који нов. Размештај посланика, судећи по времену које је трајало спремање ових писарских указа, биће објављен тек кроз годину дана, јер ће се око тих места бити још много крвавија битка, него ли око ових, судариће се још много крупнији интереси, јер су плате и положаји већи.
Укрштање тих личних интереса је и учинило, да је овај указ господина Пашића испао преко сваке мере рђаво. Разни утицаји са стране учинили су, да су тим најновијим дипломатским распоредом добили места и они, којима их ни у којем случају није требало дати. Карактеристично је, да партијски утицаји нису готово никакву улогу при томе играли, већ само породични и лични. Породичне везе, лична пријатељства и познанства учинила су, да овај или онај добије које место. Јагма је била велика, грабило се колико се могло; почевши од бивших министара и професора Велике Школе, па све до порезника пете класе и дијурниста — све је то навалило било и запело, да добије које место, јер све то из искуства зна, да је у Србији у дипломатској служби мало посла, а да је плата велика.
Г. Пашић био је слаб и није тим утицајима умео да одоли, чак није умео ни да штеди, већ је размахивао око себе класама и платама, као да не зна да ће онај прирез од 40% морати скоро да се укида. Наравно, да је највише класа увек добијао онај, који је највише веза имао. При таквим стварима не гледа се на заслуге, нити на правду: док два свршена правника, на пример, постају писари пете класе, дотле други један свршени правник добија другу класу, а један чак и прву. Откуда та разлика? Чиме би то могло да се објасни? Зар не би много паметније и праведније било, да су сви почели са најнижом, петом класом?
Дуго би о свему томе могло да се говори, кад би се сваки понаособ почео да претреса. Тада би се на пример видело, да за постављање г. Љотића као генералног конзула у Солуну нема апсолутно никаквог другог разлога, нити га може бити, до његовог, истина удаљеног, сродства са г. С. Грујићем. Али том претресању овде нема места; главно је, да је тако.
Из целог указа нарочито се види, како немамо довољно спремног особља, за наше конзулате у Турској. Осим г. Мих. Ристића, конзула у Скопљу и неколицине млађих, све оно друго ништа не вреди. Није се за времена спремао нарочити чиновнички кадар за та места, службовање у Турској увек се сматрало само као згодна прилика за аванзовање, па нам сад зато тако лепо и иде. Већина од оних што сад полазе тамо на службу немају ни појма о задацима који их чекају ни о пословима које имају да раде. Г. Пашић није се користио лекцијом, коју му прошлост пружа, већ је урадио исто онако, како се пре њега радило; због тога ће сада наши државни и национални интереси да испаштају.
Испаштаће и он сам, јер се данас, његовом кривицом, на понеким врло важним местима налазе апсолутно неспособни људи. Ако је истина, да се величина једног државника мери по људима, које је он умео да изабере као своје органе, онда г. Пашић одиста није велики човек. Напротив.