У сто хиљада примерака штампало је наше Министарство Просвете „Споменицу о стогодишњици српског устанка“ и раздаје је ђацима свију школа. У њој су прикупљене све народне песме о устанку, и оне најчувеније, свима познате, и друге, мање лепе. Издање је приредило Професорско друштво; оно је одређивало које ће песме да уђу, а које не; оно носи сву одговорност за цео тај рад.
Кад је у седници Професорског друштва донесена одлука, да се песме о устанку прикупе и да се издаду у засебној књизи, ми смо први били, који смо похвалили друштво за ту лепу идеју, јер смо сматрали да се одиста не може лепше прославити стогодишњица устанка. Дати такву књигу целој српској младежи у руке, растурити је по целом народу, као што још ни једна књига није растурена била је паметна корисна мисао, којој се сваки морао обрадовати.
У толико нам је сада жалије, што је при уређивању те књиге учињена једна тако страховита погрешка, каквој се нико ни у сну није могао да нада од српских професора. На страни 74 „Споменице“ штампана је једна песма, која овако почиње:
Полећела два голића врана
Прелећеше бутум Сријем равни
Трудни пали, гладни проклињали:
„Сријем земљо, не зеленила се!
А градови не веселили се!
Зар у теби не има јунака
Да бој бије, да крв пролијева?
Ево има три бијела дана
Прелећесмо све бутун планине,
Па лугове, поља и ливаде
Ниђе у те не могасмо наћи
Јуначкога ал’ коњскога меса
Шта је ово, јазук вама било!“
Чуло тице сријемско чобанче,
Те овако њима говорило:
„Муч’те тице, кљун вам отпануо!
Саме себе да Бог да уклеле!
Сријем земља није вама крива
Ђено стече добра господара,
Двоглав’ орла од Беча ћесара,
Те је нашу земљу умирио,
По границам са свакоје стране
Нашу земљу рахат учинио,
Те без кавге давно живујемо
— — — и т. д. и т. д.
Споредна је ствар како се песма даље развија и шта се све у њој прича; главно је, да се у почетку њезином опева срећно стање сремских Срба, за које имају да захвале свом „добром господару, двоглав’ орлу, од Беча ћесару.“ То, ето, може да се чита у књизи о устанку, која треба да дође у сваку српску кућу по свима крајевима.
Нека се господа која су приредила то издање не правдају тиме, што је то одиста народна песма, па ју је због тога требало уврстати међу остале. Нека то и не покушавају, јер им оправдања нема! Пре свега није истина, да се свака песма, чија се аутор не зна, одмах мора да рачуна у народне песме. Ако се и могао наћи какав беспослен берберски калфа да у наступу ћесарског патриотизма склепа овакву једну, и иначе рђаву песму, није требало, није смело да се нађе српских професора, који ће ту песму да уврсте међу Вишњићеве и оне друго песме, у којима се пева српска слава, српско [име], српско јунаштво и српско оружје.
Где ли им је памет била, Боже мој? Нашли су је негде забележену, видели да се и она односи на устанак, па су заборавили какву књигу састављају, заборавили да та књига треба да буде споменица на стару славу и водиља за ново јунаштво, заборавили да су Срби, па су хтели само да буду научници, да издаду дело у којем ће бити све, као да уређују какав академијски зборник, а не књигу за народ.
Код нас су такве ствари већ сасвим обична појава. За љубав неке уображене науке, неки од наших историка руше једну по једну народну успомену, чија је релативна нетачност важнија и кориснија по нас но апсолутна тачност историјских факата, која се утврђују. Објаснише нам, да царе Лазо није био цар, него некакав ситан владарчић, без икакве важности; доказаше нам, да се Обилић не зове Обилић, већ Кобилић, као што га Турци зову; да није био Лазарев зет, већ вероватно некакав авантуриста. И ко зна шта ће нам још све доказати!
Нека им је Богом просто, док то раде у својим историјским расправама, које срећом до народа ни не допиру. Али како смеју такве ствари да радо у књигама за народ? Разорите још ово мало успомена и илузија народу, па шта ће му онда остати?
Министар Просвете, који није ништа за све ово крив, мора што пре да поправи погрешку, коју је Професорско друштво учинило. Књига још није сва штампана; нека се ова песма одмах избаци, те бар да један део буде овакав, какав треба да буде.