Г. Јова Томић, један од приређивача „Споменице о стогодишњици устанка“, мислио је да треба да одговори на наш чланак, у којем смо тражили од министра просвете да избаци из те „Споменице“ једну непатриотску и рђаву песму. Бранећи себе и своје другове од прекора, које смо им мирно и објективно учинили, г. Томић је био принуђен да брани ствар која се не може да брани, па је стога пренео дискусију на сасвим друго поље. У оба чланка, објављена у „Штампи“ он говори о штетности лажног патриотизма, и заслепљеног шовинизма, о томе како је он поникао из овог народа и како има љубави према њему итд. итд.
Све је то лепо и красно; нико у све то и не сумња, па не сумњамо ни ми. Али о томе није реч; доказивати како је истина лепа и корисна, а лаж ружна и штетна нема у овој прилици никаква смисла, јер све то не стоји ни у каквој вези с питањем, које има да се расправи. Ми разумемо зашто г. Томић шири тему и прелази на друго поље, али, на његову жалост, ми нећемо да му тамо следујемо; остаћемо искључиво при овоме, о чему је реч, јер се само тако може доћи до резултата.
Првобитно питање своди се на ово: је ли паметно било уносити у „Споменицу“ песму, у којој се хвали бечки ћесар, тај „добри господар“, који је умирио Срем, те ту народ рахат живи; је ли се смела уносити песма, у којој се исмевају Шумадинци, што се тада бораху за живот и за слободу? Ту лежи цело питање, а све остало је споредно.
Не треба заборавити, пре но што се одговор да, да је та „Споменица“ намењена најширим круговима народним, да се бесплатно раздаје свима ђацима, да ће ући у сваку српску кућу и да ће је читати стотине хиљада Срба. И онда, кад се то зна врло је лако увидети, да је та песма само глупошћу или нехатом могла да уђе у ту „Споменицу“; другога разлога нема. Баш и да је истина да су Срби у Срему у то доба живели тако рахат, а и то није тачно (г. Томићу ће ваљда бити бар штогод познато о Тицановој буни из тих година) ипак је та песма морала да се изостави из те збирке. То не би био никакав фалсификат, као што г. Томић тврди.
Десетинама година лежала је та песма нештампана. „Јутро“, које је у једном свом чланку заступало исто гледиште као и ми, врло је лепо истакло му околност, да Вук Врчевић, аустријски чиновник, каваљер толиких аустријских ордена није нигде штампао ту песму и ако ју је он први забележио. Зашто ли он то није учинио? Да ли би г. Томић то могао да нам објасни?
Ако он не могадне, објаснићемо му ми. Врчевић, и ако је био аустријски чиновник, био је Србин, добар Србин и то је једини разлог што је није штампао. Што се данас нашло људи, која ту песму штампају и то штампају у књизи за народ, сведочи само колико је код нас расплинуто и неодређено осећање за најосновније дужности према народу и његовој судбини.
Друга је ствар наука, а друга васпитање народа. Г. Томић, која парадирајући непрестано спомиње просвећене народе, и не зна, да се баш у тих народа, у књигама за младеж, кад је реч о прошлости, све представља онако, како је по тај народ најлепше и најбоље. Нека г. Томић завири у школске књиге Француске, енглеске или немачке, па ће у свима њима стално наћи преувеличавање народне прошлости, наћи ће неограничени култ минулих времена, слагало се то с историјом или не. Тада ће га можда бити срамота што се усуђује да у име некаке науке брани песму, у којој се Шумадинца називају погрдним именом Шијака, а бечки ћесар уздиже као „добри господар.“
Наука која тврди да је бечки ћесар био добар господар Србима, лажна је наука. Таквог ћесара нема нити фа је било, па ма шта говорио г. Томић. А баш да их је некад и било, не смеју се тиме пунити уши народу данас, кад се зна, какви су сада аустријски ћесари и каква је политика коју сада према Србима воде.
Професорско Друштво хтело је да народу да једну корисну књигу, а дало му је штетну. На министру просвете је сада да учињену погрешку исправи и да обустави даље штампање. Надамо се, да ће он то и учинити што пре, не обазирући се на апостоле лажне науке, који шупљим декламацијама о истини и правди гледају да забашуре једну обичну глупост.