Прослава Краљевог крунисања приближује се. За свечаности, које ће се приредити овде у Београду, стара се наша општина; она је расписала конкурс за пројекте, један од тих пројеката примљен је и сад има да се приступа послу. За сад није још нигде објављено каквих ће све тачака бити у тој свечаности, колико ће трајати и како ће изгледати; исто тако не зна се, колико ће београдска општина на њих утрошити.
Судећи по кредиту који је одређен само па ватромет (12000 дин.) ако и све остало буде у истој тој сразмери, изгледа да ће те свечаности бити врло скупе. За два-три дана, колико ће свечаности трајати, утрошиће се велика сума. Питање је сад, има ли све то смисла.
Ми мислимо да нема. Београдској општини није потребно да приређивањем таквих скупих свечаности доказује своју нарочиту оданост к новој српској династији. Та оданост и српске престонице и целог осталог народа јасна је чак и за оне, који су доласком нове династије изгубили оне своје привилеговане положаје, које су имали под Обреновићима. О лојалности дакле и привржености 6еорадског грађанства и представништва сумње нема, нити може бити.
Исто тако нема сумње, да је Краљево крунисање један важан националан чин. Он излази из оквира свију оних више-мање обичних свечаности, које се периодично јављају и које смо већ имали у толиком броју. И о унутрашњој вредности својој и по утицају који ће имати на наш народ изван граница краљевине Србије, крунисање представља један од оних момената, у којима ће растурени и раскомадани народ српски, да осети јаче но обично оно духовно јединство што везује, у пркос свима границама и разликама у мишљењу, све делове народа један за други. Све је то тачно, све је то истина, па ипак нема смисла приређивати онакве свечаности, какве београдска општина мисли да приређује.
Сви знамо шта ће то од прилике да буде: триумфалне капије, црвена бела и плава платна, трибине, венци, бакљаде и ватромети, ето то је све. Кад свечаности прођу, извадиће се из калдрме побивени диреци с тробојкама и зеленилом, порушити трибине, скинути сва она угужвана и избледела црвена, плава и бела платна, ватромет ће се и иначе испуцати за једно вече и од свију тих свечаности неће остати апсолутно ништа. Ето на то ће се утрошити толики новац!
Штета; тај новац могао би много лепше и много корисније да се употреби. Могла се је у славу Краљевог крунисања подићи каква корисна установа, која би вечито остала. Београду много што-шта треба, сви то знају, али се увек каже да се новаца нема. Могла се подићи каква лепа општинска болница, да нам свет не умире по ћумезима, без светлости и без ваздуха; могло се подићи за ту, чак ми за много мању суму, народно купатило, да нам се деца, жељна воде, не даве сваки дан у Сави и у Дунаву. Могла се подићи каква школа, парк, ма каква хумана установа, завод за напуштену одојчад итд. итд.
Ма шта да се од свега тога урадило, вредност би била и већа и трајнија. Сто година доцније, кад ниједнога од нас више не буде међу живима, казало би се: „Ево ово је подигнуто у част крунисања Краља Петра!“ Потомци наши с признањем би се сећали нашега покољења, које је умело да баци од себе празне шљокице и варак, па да уради нешто корисно и трајно; казали би, да смо умели да се отресемо ориенталске тежње за спољашњим блеском и да чак и у данима одушевљења будемо трезвени и практични, као што доликује културном народу.
А шта ће овако рећи? Нека вам на то одговори г. Главинић и општински одбор.