Ма шта се са гледишта философије историје мислило, о значају и улози личности у историји, ипак остаје истина да у младих народа поједине установе, и службеног и приватног карактера, имају за свој напредак или назадак задатак захвалити у првом реду тек некој и некој личности, која их у прво доба постања и развијања чува, снажи и на глас изводи. Што од толиких друштава, о којима код нас ваља водити јавну реч, данас посебно застајемо код Професорскога Друштва, узрок је његова сутрашња годишња скупштина, чијим учесницима ваља пожелети добар и успешан рад.
Не може се рећи да је Професорско Друштво у последње доба имало интезивнијега рада па према томе ни успеха. Тражећи објашњења за ту појаву, ми бисмо морали узети на ум многе чињенице и испитати их у вези са самим радом друштвеним, а међу тим чињеницама свикли смо на прво место стављати угодност и неугодност општих политичко-друштвених прилика. Нико не може рећи да се Друштву данас праве какве сметње са службене стране. Напротив, слободно кретање, којим се данашње време одликује, требало би да и у самом Друштву покаже благодатног утицаја. Али ми резултата од таквих угодних прилика не видимо јер их нема.
Сећамо се друштвене акције н. пр, у оној, променама онако богатој, години 1893. Конференције, зборови, предавања, живо и свесрдно опште учешће у расправљању изнесених питања, дебата пуна одушевљења, такта и стручног познавања предмета. Главни је збор био одликован од Министарства Просвете позивом да изради пројекат закона о средњим школама, програм и наставни план. Осећало се да је удружење моћ, социјална сила, која постаје извесан регулатор у општим државним питањима и односима.
Разуме се, де је после такве акције дошла реакција, која је доцније опет уступала своје место живљем раду. Та се наизменичност може лепо пратити све до новијега доба.
Или узмимо за пример другу једну годину, пуну опште политичке реакције, годину 1898. Ко се не сећа оне одлучности с којом је тада Професорско Друштво изишло на сусрет толиким неприликама које су му стављане са службене стране. Част је наставничког реда захтевала да се осуди рад Министра Просвете, рад пун рђавих смерова; и главни збор професорски своју дужност изврши смело и без снебивања. Цела је влада била запрепашћена, када је један збор прве интелигенције наше изјавио, да не може радити јер му службени кругови везују руке. То је био пораз, који је ушао у историју…
Ми не налазимо, да би садашње расположење Професорскога Друштва могло радити онако позитивно као 1893. ни онако демонстративно као 1898. И онда остаје уверење да ипак има нечега трулога у њему. Ми не можемо, и нарочито нећемо, вршити овде смотру над појединим личностима које би морале примити део одговорности за такво стање. Али баш зато, што хоћемо да будемо објективне судије, морамо, ма и преко воље, поменути и неку личну ствар.
Узмимо само овај пример. Сви се добро сећамо, шта је, пре годину и по дана, све навођено за оправдање великошколске кандидације г. Јов. Томића. Писали су се чак уводни чланци са задаћом, да се докаже како г. Томић није за обичан професорски рад; прегледање задатака, дужност разреднога старешине, вођење ђака у цркву и т. д. све су то — рече се тада — послови који нису за таку научничку природу, која је тим радом заробљена. Јавно је мњење знало: „којој овци своје руно смеће — онђе није ни овце ни руна“, али су неки моћни појединци друкчије мислили, па су г. Томића спасли од те „беде“. Све је то за њ могло бити од користи а да ипак не буде професорском реду на штету. Коме је суђено ваља Сизифов камен, тај би га и даље ваљао и без г. Томића. Али није тако било. Г. Томић је остао у управи Проф. Друштва, он је постао први члан одбора за уређивање професорскога листа, па је имао главнога удела и у онаком сређивању познате „Споменице“. И ви који сте остали да радите и даље у „школској прашини“, ако хоћете да радите и на збору и на друштвеном листу и да предлажете управи и т. д. морате молити Бога да се са свим тим сагласи један који је напустио тај „мрзак“ посао, а задржао себи право да вас — контролише!
Сваки објективан оцењивач мора признати, да такав рђав пример не може никога одушевљавати. И онда је појамна апатија, која се сада види. У таким случајевима није тешко доживети да и друштвени орган постане котериски лист, где ће један члан редакције кадити пред другим и т. д. А таких знакова већ прилично има.
Нека нас нико криво не разуме. Немамо намере личности претресати и вређати. Место г. Томића могли смо узети и други пример. Али се и са тога гледишта морала посматрати ствар. Лични пример вреди много. Овде је било личног примера — у негативном смислу.
Учесницима збора желимо интензиван рад и сагласност.