Г. проф. Михаило Ђорђевић, један од редактора оне јубиларне „Споменице,“ која је тако несрећно испала, већ два дана објављује у „Дневном Листу“ дугачку своју одбрану, у којој покушава да оправда себе и своје другове, што су у ту Споменицу унели и ону наказну песму, у којој се хвали бечки ћесар, а Шумадинци називају Шајацима.
У тој својој одбрани, која излази баш у тренутку, кад се у Београду држи збор Професорског Друштва, г. Ђорђевић нам је напричао много штошта: како професори пуних десет месеца врше своју тешку дужност у школи, како за време школског распуста опашу сабљу ни узму пушку о раме па служе у војсци, како би његова кућа у случају рата дала шест бораца, како је он добар патриота, како се не боји бечког ћесара, како се он сваки дан разговара с историјом, како у Минхену има статуа некаквога Макса и т. д. и т. д.
Све смо ми то знали и пре тога; није дакле ни најмање било потребно, да нам г. Ђорђевић о свему томе прича. Знали смо, да је професорски задатак врло тежак, нисмо никоме одрицали да је патриота, а најмање г. Ђорђевићу, за којега знамо да је баш он први и предложио, да се та јубиларна Споменица изда. Ни на памет нам није падало, да тврдимо како су редактори та јубиларне Споменице издајице, али смо тврдили и тврдимо и данас, да је уношење оне славопојке бечкоме ћесару у популарну књигу, која треба да се растура по целом Српству једна бескрајно велика глупост.
А глупост остаје глупост ма шта говорио г. Ђорђевић и ма колико се џапао. Глупост је тврдити, као што редактори те Споменице тврде, да они нису хтели да фалсификују ту песму, да су је у име науке, која увек само истину тражи, морали да унесу. То није истина. Наука може да захтева да се та песма штампа у каквом критичком зборнику, у којем су и све друге песме из тога доба, са свима варијантама својим, али никаква наука на свету не може да тражи, да се у популарну књигу, намењену школској омладини и најширим слојевима народним, унесе таква једна недотупавна песма, у којој се говори о „ћесару, добром господару, који је умирио Срем, те сад народ тамо на миру живи.“
Избацити ту песму, која ни иначе нигде пре тога није била штампана, не би био никакав фалсификат, нити би се ико на свету нашао, да због тога редакторима те Споменице штогод замера, али је фалсификат нешто друго, што су редактори Споменице учинили, ма да нам се иначе представљају као научници, који нису кадри да изврћу истину, па ма како она горка била. У истој тој песми има и један стих, који у оригиналу овако гласи:
Ој курвићу, Петровићу Ђоко!
Редактори Споменице су међутим од тог стиха на своју руку направили овај:
Ој ђетићу, Петровићу Ђоко!
Зашто су то учинили? Веле да се ничега не плаше, а овамо су се, ето, поплашили канда да се не замере нашој династији, па су, мислећи ваљда да се због таквих ствари и данас, као и некада под Обреновићима, може да настрада, заборавили и на ту своју науку и на њезину неприкосновеност и учинили су фалсификат.
Зато им сва њихова одбрана ништа не помаже: или је та Споменица критички зборник и онда је у њу требало унети све песме, онакве какве су, или је популарна књига и онда се није требало обазирати ни на какву назови — науку, него унети само оно и онако, што одговара циљу, којем је намењена. Трећега нема.
То треће измислили су редактори Споменице, па сад не знају како да се од оправданих прекора одбране. Место да ћути и да призна да је погрешио, г. Ђорђевић је тоном, који не доликује једном професору нити уопште добро васпитаном човеку, почео да части све своје критичаре изразима као што су: клеветници, незналице, безумници итд. Боље би било да то није радио, јер човек који се жести показује само да нема право, а исто би тако боље било да се у будуће окане приређивања споменица и писања по новинама, па да се само „разговара с историјом,“ као што је радио док смо још мислили, да је добар професор и лепо васпитан човек.