Учитељи и професори су сад у Београду на окупу, а кроз који дан доћи ће и свештеници. Сви они држе овде своје зборове, на којима претресају питања, што долазе у обим њиховога рада. Годинама се већ држе ти зборови, па је интересовање јавног мњења за све те послове врло слабо: навикли смо, да сваког школског распуста читамо у новинама како се учитељи, професори и свештеници скупљају, па и не поклањамо довољно пажње њиховоме раду. Обична ствар!
Јесте обична ствар, али је ипак зато врло важна, важнија но што сви ми у општој нашој лакоумности мислимо, најважнија можда међу свима питањима, која треба да се реше. То је питање о народној просвети.
Не треба да се лажемо, нити сами себе да обмањујемо као мала деца. Без истине нема напретка; признајмо отворено и искрено, да нам је писменост, општа народна просвета на много нижем ступњу, него што би требало и смело да буде, па смо тиме већ учинили један корак унапред. Не заваравајмо се голим речима о културном напретку нашем; кад још немамо онога, што је подлога целој култури. Узмимо не само Србију, него и све остале српске покрајине, јер кад је о просвети реч, онда не може бити говора о овом или оном крају, него о целом Српству.
Прегледајмо све то па ћемо се уверити, да досада још ништа није урађено и да све мора да се почне из почетка.
У Србији за сто година слободног државног живота измењало се сто министара просвете, на сваку годину по један. Шта су они урадили? Ништа. Што је један урадио преко дан, то је други разорио преко ноћ; сваки је од сваког хтео да буде бољи и паметнији. Дали су нам и добре школе и добре књиге, па је ипак све остало по старом. Дали су нам скоро пре пола века закон о општој, обавезној настави, па ипак и дан данашњи има нас на сто Срба у Србији свега двадесет писмених, а у те се још рачунају и они, који којекако умеју да се потпишу. Срж народа, оно што народ народом чини и данас је по готову исто тако неписмено, као што је било пре сто година.
У другој слободној српској држави, Црној Гори, још је сто пута црње и горе. Од 1876 године па све до данас било је у целој Црној Гори свега 70 основних школа и то само неколико четвороразредних; а све су остале дворазредне. Пре неки дан је 40 тих школа укинуто, у интересу штедње, тако да сада у Црној Гори има тридесет основних школа, ни једна више, ни једна мање. Како ту стоји општа писменост, ако може да стоји, боље је и да се не пита.
Срби у Војводини и у Хрватској боље стоје, али је и то још врло далеко од доброга. Нов мађарски закон о основној настави ће спречити даље развијање наших, српских школа својом бруталношћу и искључивошћу: последица његова биће, да ће писменост у тим крајевима пре да опадне но да порасте.
У Босни и у Херцеговини је исто тако зло. Оно мало српских школа што тамо имамо, једва се одржава, благодарећи једино приватној помоћи имућних Срба. Али те школе никако нису кадре, да унесу писану реч у сваку кућу; за тај циљ оне су и сувише слабе.
О Старој Србији и Маћедонији и да не говоримо. Оно што се тамо на просвети ради, покрај свију жртава у новцу и труду, још није почело да носи оне плодове, које би требало да носи и које ће у најбољем случају тек много доцније да носи.
Ето тако стоји просвета у српском народу. Сви околни народи, сем Турака, стоје боље но ми, и Грци, којима ми одавде волимо да се подсмевамо и Бугари, којима смо ми били учитељи, али који су нас сад претекли. Двадесети век затекао је ето српски народ без оног моћног оружја, које је потребније но икоје друго, јединог оружја, што га слаби и мали народи могу да имају.
Зашто је то тако? Зашто су други народи у просветном погледу толико брже напредовали но ми? Одговор није тако прост као што изгледа: другом приликом вратићемо се на то питање.
Али једно само можемо сад још да кажемо: да за све наше неуспехе на том пољу никако нису криви наши просветни радници, ни професори ни учитељи. Тежак је посао који они раде и горак хлеб који једу! Њима се ништа нема да пребаци. Колико су могли, они су учинили; није право да они одговарају за наше опште грехе. Ако хоћемо да Србија и Српство одиста већ једном пођу новим путем, да се препороде, онда држава, она на првом месту, мора што пре да приступи решавању тог великог проблема, не жалећи никаквих жртава. Сви други фактори морају је у том помагати. Ако се то не учини и то што пре не учини, онда нам нема спаса.