Данас се у међународним односима појављује читав низ најделикатнијих питања. Она су деликатна из два разлога: прво по самој својој природи јер засецају у интересе појединих држава; и друго што и већ уграђена међународна правила немају друге санкције сем рата. Због тога се увек у односима између држава избегавају расправе питања која се сматрају да су већ коначно решена и обавезна за све цивилизоване народе; избегавају се питања која би по својој природи, могла довести до сукоба с последицама које оно не заслужује и које се могу да предвиде. Једном речи, између држава се обично појављују само најделикатнији спорови, такви да су у почетку обе стране уверене да имају право. Тако то бива сада, и због тога идеја да се међународни спорови расправљају изборним судом све више добија земљишта. Уговори о изборноме суду већ постоје између Енглеске и Француске, између Немачке и Енглеске, између Шпаније и Француске и Француске и Италије. У изгледу је да ће сви образовани народи ускоро бити везани таквим уговорима. То је једна утешна солуција и ратним страхотама прибегаваће се само у најређим случајевима кад се већ исцрпну сва средства. Интерес за одржањем мира добија све више међународни карактер. У међународним односима има већ и сасвим решених питања која су нашла израза у међународним уговорима. Једно од најделикатнијих, можда и најделикатније, које у истини чини част култури, јесте питање о издавању политичких. криваца. Оно је коначно решено, и правило је да се политички кривци не издају. Чак је поштовање тога начела врло поуздан критеријум за културу једне државе. Код народа чија је политичка свест па високом ступњу то је начело апсолутно. Данас ни једна држава на свету не би смела тражити да јој на пример Енглески изда каквог политичког кривца. И ту има скале, која је врло поузано мерило за културу једне земље. Има земаља, на пример Немачка и Аустроугарска, које чине такве услуге али само у крајњим случајевима кад настаје питање да ли је лице чије се издавање тражи доиста политички кривац или се његова кривица граничи простим злочином. Познато је да Италија прошле године није хтела да изда анархисту Гоца Русији с којом је она у најбољим односима. Министру унутрашњих дела, Ђолитију, честитала је цела италијанска штампа што није повредио једно културом освештано начело. Али што је земља некултурнија у толико се у њој са политичким кривцима, као „опасним по постојећи поредак“, више поступа као са обичним кривцима, поред свега тога што је разлика између обе врсте кривица огромна. Код првих су мотиви алтруистични, племенити; код других себични, ниски. Културни народи, дакле, нити издају, нити траже издавање политичких криваца.
Али Турска не долази у ред културних држава. За њу су политички кривци обични злочинци. У њој постоји једна реформна странка, младотурци, у којој сво што је остало у Турској поштено гледа спаса ономе [недостаје један ред] такве једне странке у Турској најнемилосрдније гоне. Њима подмећу антидинастичност, познати барут која окорелим реакционарима најлакше пали. Због тога већина чланова те странке води кампању против данашњег режима у Турској из иностранства.
У Јашар беју, уреднику београдског листа „Албанија“, Турска је пронашла таквог једног члана младотурске странке, и тражи његово издавање. Да Јашар беј живи у Енглеској, Француској или Италији, турска влада не би играла блуфа. Али он живи у Београду и турска влада чудновато покушава да стави на пробу пријатељство суседне државе. Она, као једна варварска земља, не осећа да ставља на пробу пријатељство Србије у једном питању на које је могла унапред знати да ће добити негативан одговор. Наша влада нема никаквих себичних разлога да штити Јашар беја, који у питању о српско-арнаутским односима игра дволичну улогу, али она треба, с потребним тактом, да нагласи да Србија долази у ред културних држава и да се она ни у ком случају не може да огреши о велико начело неиздавања политичких криваца које чини част данашњој међународној заједници.