Дигла се ала, дигла се врана, дигла се готово цела европска и америчка штампа, па ликује што су Јапанци заузели Лиаојанг. По њима, то је била одсудна битка, коју су Русу ето изгубили! По њима је цела руска војска сатрвена и сад бежи главом безобзирце, без икаква плана; по некима је та велика руска војска опкољена, тако да ће сва бити заробљена, заједно са Куропаткином; по некима је цео један корпус, исти онај Штакелбергов, одцепљен од главне трупе, тако да ће бити сатрвен; по једнима је то руски Седан, по другима Ватерло, а по свима пропаст руске империје.
А све то ђутуре није ништа друго, до једна велика лаж. Лаж је не само за нас Србе, који из симпатија спрам Руса по нешто можда и гледамо и сувише ружичастим наочарима, него је лаж чак и за оне, који, ма да не воле Русе, ипак умеју колико-толико објективно да мисле и да суде. Све је лаж, а ево зашто:
И у почетку самог рата, када је примао главну команду и много доцније, у свакој прилици, генерал Куропаткин говорио је свима и свакоме, да ће све дотле да се повлачи и да отеже ствар, док бројно не буде јачи од Јапанаца и да ће их тек онда напасти. Па и сад, пред саму битку код Лиаојанга, он је то исто говорио. И говорио и радио. За три последње недеље огромна количина хране, која се налазила у самом Лиаојангу, преношена је по дању и ноћу на север у Мугден: Мугден се утврђивао; војска која је стизала из Европе задржавана је у Мугдену, а није слата даље на југ. Све то показује, да је Куропаткин још израније био решен да одступа и да напусти Лиаојанг.
А и зашто да се сад бије! По броју не само да није јачи од Јапанаца, него је чак и слабији — зашто онда да ризикује без велике нужде целу ту лепу своју војску? Зар није паметније да чека још мало, кад је већ толико чекао, па да онда са сигурношћу отпочне борбу? Зашто остављати пуком случају и срећи тако важну ствар? Кроз две-три недеље број његових војника нарашће знатно, осамнаести и деветнаести корпус већ су ту у близини, стићи ће за који дан; послате су и друге трупе, одабране; и оне су већ на путу, треба само још мало чекати.
И Куропаткин је зато и чекао, хладан, присебан, не осврћући се ни на какве прекоре и замерке. Други који човек давно би већ изгубио стрпљење, упустио се у борбу и на тај начин учинио Јапанцима најбољу у услугу. Куропаткин ћути и ради по својој глави и памети, пуштајући свакога да говори шта хоће. Конац дело краси!
Тон русофонске штампе, који сваког дана постаје све жешћи, најбоље показује, да Куропаткин има право што тако ради. Сви ти листови, представници народа, који би хтели да виде Русију смрвљену, уверени су сада, да Куропаткин тврдоглаво ради по својем плану и да га њихова дрека не може скренути с пута којим је решен да иде.
Зато су сад пред лиаојаншву битку стали доказивати, да ће се Курапаткин тући и да неће више одступати, само да би на тај начин уверили своје читаоце како су Руси претрпели пораз, кад се буду повукли. И Куропаткин у својим званичним извештајима, и цела руска штампа, и страни озбиљнији дописници тврдили су да то неће бити одсудна битка — ови одавде ништа за то нису хтели да знају, биће, вели, битка! Ма шта им ви говорили, ма како им доказивали да немају право, они увек остају при своме: биће одсудна битка! И тако ће говорити и даље, кад Руси буду одступали на Мугдену, а можда чак и на Харбину. Певаће, ликоваће, биће радосни све дотле, док се једнога дана не крену огромне руске масе напред, у тријумфалном походу. Извртаће и тада истину, лагаће и даље, али ће и кроз редове моћи да се чита сав њихов јед што није било онако како они хоће, већ како хоће Русија.