Један наш сарадник отишао је прексиноћ на железничку станицу, да испрати госте из Војводине, који полазе за Врање на земљораднички конгрес. Том приликом састао се ту с једним виђеним београдским радикалом, народним послаником, који се такође кретао на пут. Разговор се наравно одмах повео о крагујевачком радикалном збору, а по том и о стању у радикалној странци уопште. Најважнија места из тог разговора износимо нашим читаоцима, знајући да ће их све то интересовати. Објашњења ради додајемо, да тај радикални посланик припада старијој групи радикала.
На питање нашег сарадника, шта он мисли о овом покрету радикалном у унутрашњости, народни посланик одговорио је овако:
— Тај покрет постоји и ма шта ми овде у Београду радили, не можемо га више задржати.
— Па откуда то сад наједаред!
— Није то дошло изненада. Ко добро познаје односе у радикалној странци, тај је још пролетос могао да се свему овоме нада. При саставу данашњега кабинета ствар је управо почела. Самосталци, и ако су били примили Пашића, нису најпре хтели да приме Вујића, Миловановића и Веснића. Ценкало се и погађало. У један мах је чак и дотле дошло, да су фузионаши, изненађени пристанком самосталаца, да и ти компромитовани радикали уђу у кабинет, и сами почели да их се отресају; опет једна од оних чудноватих недоследности у нашем политичком животу, које се сваки час јављају.
Кабинет се међутим ипак како тако саставио, те је изгледало да ће ипак све моћи на миру да се сврши. Али тада фузионаши почињу да увиђају, да је „Самоуправа“ потпуно прешла у руке самосталаца. Тада је никао и онај глас, да ће Пашић да крене засебан лист, пошто га „Самоуправа“ не брани довољно од нападаја, којима је био изложен. Тај глас био је убрзо демантован, али је ипак карактеристичан. Сад се тек види, да је можда нечега и било у ствари. Ни за једно важније питање није сазивана општа конференција, већ су и у редакционом и у централном одбору самосталци били у већини: позивани су само они и понеки од фузионаша, за које се у напред могло знати, да ће у даном питању ићи заједно са самосталцима или да ће уопште бити попустљиви и слаби.
— Лепо, рекао је тада наш сарадник, све је то само предисторија тог питања. Како то управо стоји са тим покретом Станка Петровића?
— Тачно не знам ни сам. Има људи који мисле, да је Станко све то отпочео у договору с Николом Пашићем. Они држе, да би Пашић могао сада добити већину у клубу и да би с том већином могао да влада. Приличан број самосталаца незадовољан је радом својих првака и пристао би можда да пређе на Пашићеву страну. Они би пристали већ и стога, што ако дође до распуштања скупштине, многи од њих не би виша били изабрани. Тако мисле једни. Ја лично немам свог мишљења у томе: можда је то одиста све Пашићево масло, а можда и није. Али ово знам позитивно: да тај покрет, баш и ако је почео Пашићевом иницијативом, сада узео толико маха, да неће више да зна ни за Пашића, ни за кога од београдских вођа. Познато вам је, шта је било у Нишу. Покрет расте и овај збор у Крагујевцу, покрај свега „Самоуправиног“ анатемисања, показује, да ће још и даље расти.
— Па лепо, упитао је тада наш сарадник, какве ће све последице по вашем мишљењу имати тај покрет?
— То се за сада не може знати. Али није искључена могућност, да ће се у скупштини појавити и трећа радикална фракција, која неће хтети да зна ни за фузионаше ни за самосталце, која ће одмах покренути свој орган — нешто се на томе већ и ради — и која би успела, да издвоји све разнородне елементе, а да прикупи око себе једну јаку, хомогену групу.
— Али зар то не би био прави хаос? Ко би тада могао да влада?
— Може бити да би наступио хаос, може бити да се влада никако не би могла да састави, али би се онда бар расписали нови избори. Нека народ каже на коме је царство.