Влада је сад, поводом крунисања, просула читаву кишу од ордења на све стране. Томе смо се могли унапред надати, па се зато ништа и не чудимо: и у много мање важним приликама давали су се раскошно ордени и коме треба и коме не треба. Шта ћете, кад је у Србији такав адет!
Као и у свакој другој ствари, где је у питању људска сујета, укази о последњем одликовању начинили су велики број незадовољника; једни су незадовољни зато, што они нису одликовани, а други опет зато што су извесни одликовани. Задовољних наравно има релативно мало, то су они што су одликовани — а и међу њима биће их приличан број, који ипак налазе да им је учињена неправда, јер нису добили оно, што мисле да су требали да добију.
Све су то врло опште и врло старе ствари. Тако је увек било и тако ће увек бити, докле год су у питању оне сјајне, шарене ствари, којима људи воде да се кинђуре. О свему томе не би требало дакле ни говорити, да нема у тим последњим указима нечег сасвим необичног.
Међу официрима који су добили „Карађорђеву Звезду“, већ се на први поглед види, да има несразмерно много нижих официра, потпоручника и поручника. Свакога то мора да чуди, јер „Карађорђева Звезда“ је велики орден, који се лако не добија. Како то да га сад добију голобради потпоручници од двадесет година?
Ево како; сви ти млади официри, који су га добили, учествовали су у завери од 29. маја, зато су га једино и добили.
Не треба никакве особите мудрости, па да се увиди, да је влада учинила крупну погрешку што је то урадила. Завереници су тиме, што им је Народна Скупштина исказала своју захвалност на учињеном делу, добили довољну награду. Више нису ни требали ни смели да траже. Награда им је требала да буде, поред те народне захвалности, и то, што у данашњем стању могу да гледају своје дело. И ништа више. Ниједан од њих сигурно неће рећи, да је оне ноћи ишао у двор, с револвером у руци, само зато, да данас добије орден.
Влада је дакле погрешила, што им је сада те ордене дала. Раздвојеност у официрском кору, која је у последње време лагано, али стално ишчезавала, добиће сада због тога нове хране и нове подлоге. Огромна већина наших официра држала се у сукобу између завереника и контразавереника потпуно неутрално. Сви су ти људи сада увређени. И они воле да имају ордење и они би радо носили „Карађорђеву Звезду“, али је тако лако понети неће. Јер да се тај високи орден у редовним приликама добије, треба толико и толико година ревносне, беспрекорне службе, читав један век посвећен само дужности и отаџбини. Добиће је можда тек кад буду стари људи, пуковници а завереници имају је сад већ, као потпоручници. Ћутаће можда, као што војник уопште треба да ћути, али ће у толико јаче осећати учињену неправду.
Без икакве потребе дакле влада је учинила једну глупу грешку. Таман је био почео једва једном да се уводи мир, а та најновија неурачунљивост владина сад ето понова сипа зејтин на ватру која је почела да се гаси. При том још не треба заборавити, да је свака непотребна погрешка двострука погрешка, која се двоструко и свети.